Nova Evropa

„Није истина" — вели Г, Вукићевић — „да постоји, у модерној држави, божанско право владара и природно право народа“. — Ако је то тако, онда зашто данашњи председник Француске Републике почиње своје указе: „У име Ффранцуског Народа ...“, а данашњи уставни и парламентарни влалаопи своје; „Ми Н, Н. по милости Божјој и вољи народа ..."2... „И владалац и народ" — наставља он даље „подведени су под правни поредак државе, и данас знамо само за државну сувереност; теорије о суверености владаоца или народа одбачене су". Овде Г. Вукићевић меша значење придева суверен и именице сувереност; „суверена држава“ означава потпуно независну државу, а „сувереност" означава највећу, независну власт у држави, Та сувереност или је у рукама народа, који је на одређено време преноси на једнога човека (то су републике), или је у рукама владалаца (то је било у апсолутистичким монархијама, и сада је у новим диктатурамај, или је подељена између владаоца и народа, који је на одређено време преноси на своје посланике (то је данас у уставним и парламентарним монархијама). Разуме се по себи, да они ту власт врше као органи државе, т, |. органи народа који живи у једној државној заједници, будући да и постоје ради народа, а не народ ради њих. Није потребно овде говорити, како се дошло до тога да се сувереност подели између владаоца и народа, нити о томе да то није „дато одозго“ ,.. Факт је, да у уставним и парламентарним монархијама и владаоци и парламенат закорачују даље у вртењу своје половине суверености која им је уставом обележена, чиме се ремети равнотежа између те две половине суверености, и стварају се сукоби између њихових носилаца. То је сасвим природна последица тога што је сувереност недељива.

Истина је, да за све време откад у нас постоји парламентарни режим није било уравнотеженог парламентаризма; али је сасвим нетачно, да је радикална већина у народним скупштинама направила министре својим слугама, а парламентарни систем претворила у конвентски режим, како то вели Г. Вукићевић, Конвентом су назвали радикалне скупштинске већине реакцијонари, само да би оправдали укидање Устава. Привидно је тако и могло изгледати, али у самој ствари никад радикална скупштинска већина није била јача од радикалне владе. У почетку је у Радикалној Странци владала олигархија од неколико истакнутих партијскик шефова, док их пок. Пашић није једног по једног уклонио и сам постао диктатором (Странке.

је он умео све то да подведе под вољу народа и вољу скупштинске већине („Све с народом а за народ“, као што је некад и апсолутистички кнез Милош говорио; „Народе, снаго моја:!"),. Ваља признати, да су му у томе помагали и владаоци дајући му власт и онда кад у народу није имао старо пове-

379