Nova Evropa

,

лују и сарађују не могу ни предвидјети, јер се оне састоје од безбројних радња појединаца и свих скупа, Или обрнуто: ако у социјално-политичком раду не судјелује елита савјести, онда се не ствара ништа од вриједности, односно стварају се лоше уредбе и слабе установе, које коче развитак и могу довести до слома. Да, ради бољег разјашњења, узмемо као примјер аграрно и насељеничко питање, које се код нас појавило одмах иза ослобођења. Први творци и сарадници на овом питању нису могли дати рјешење које би било потпуно и дефинитивно, јер је питање било и сувише компликовано; али да је код њих било елите савјести, у смислу како смо напријед говорили, њихове уредбе, иако не би биле савршене, биле би ипак добре и подесне за далње усавршавање. Иза првих твораца дошли би други, трећи, и т. д., који би даље усавршавали и попуњавали започети рад, и ми бисмо већ данас, након десет година ослобођења, имали одличан материјал за успјешно. рјешавање овог питања, Међутим, први творци и сарађивачи на овом послу радили су без довољно савјести, руковођени разним обзирима (лажно-нацијоналним, страначким, личним, и т. д.), па смо тако данас дошли до ових биједних аграрних и насељеничких установа и прилика.

У социјално-политичком раду, истинска демократија не смије цијепати социјалну правду на дијелове и пружати ју према страначком кључу и страначким интересима, Социјална се правда има протегнути на све сталеже, и на најмногобројније: сељаке и раднике, и на најмалобројније; чиновнике и сиромашне кућевласнике, интелектуалце, и т. д.. Социјална је правда јединствена и недјељива, она не прави разлике међу људима; стога истинска демократија није само сељачка, или радничка, већ човјечанска, која прима у своје редове истинске демократе из свих сталежа. Рад социјално-политички мора постати сам себи циљ, а не бити средством за некаку другу „величину и снагу државе", Снага и величина државе и леже управо у рјешењу овог. питања, у изградњи државно-друштвеног поретка на основама социјалне правде, те се социјално-политички радници морају добро чувати да не промаше свој циљ и да их страни утицаји не одвуку на криве стазе. Зато треба да се помало чувају неких сталежа, или боље рећи неких сталешких менталитета, који и кад часно раде (о нечаснима не говоримо) могу лако завести на странпутицу; ту спадају, напримјер, јуристе строге традиције римског права, који прерано улазе у посао са јуридичком логиком, док још дјело није доготовљено. Што живот и социјална правда захтјева, увијек је логично, све ако формално и не изгледа логично, —- оно има логику живота. Греба се затим донекле причувати, за вријеме самог рада, и људи филозофско-научењачке склоности, јер ови, према својој струци, има да дје-