Nova Evropa

После реферата Г.Г. Маринковића и Вељковића о спољној политици и финансијском стању земље, изређао се читав низ говорника. Ту је било тешких оптужаба управљених на Министра Унутрашњих Дела; пале су и тешке речи, да треба разорити лоповски назидане палате у Београду и обесити државне разбојнике насред Теразија. Помињала се криза демократије и ветар реакције, али нико није говорио о кризи нашег парламентаризма. И после дводневне дискусије, рад Конгреса је завршен резолуцијом којом је Г. Давидовићу дато тражено пуномоћије у потпуности.

Шта сад2 — Сада Г. Давидовић може да учини само двоје: или да одмах оде у опозицију и отуда ствара Велику Демократску Странку, или да прво изврши стапање оба. крила. демократских странака, односно везу свих демократских елемената у земљи, потом обори Коалицијону Владу и покуша да оствари концентрацију. За ово друго, Г. Давидовићу је потребно, поред пуномоћија Конгреса, и пуномоћије Г. Прибићевића, односно Г. Радића и земљорадника. Међутим, поставља. се питање; како ће посланички Демократски Клуб прихватити његове кораке2...

Да ли је Демократска Странка болесна7 Говорећи о болести своје странке, Г. Давидовић је свакако мислио на један виши форум, који му је незгодно било назвати болесним на демократском Конгресу. Јер, рећи данас жалосну истину, о југословенском парламентаризму, значи навући на себе мржњу политичких дрекаваца, и тако постати реакцијонар у очима лаковерних гомила, Напротив, баш с помоћу здраве Демократске Странке, велике и сливене, Г. Давидовић хоће да спасе оболели југословенски парламентаризам од очигледне пропасти, По нашем мишљењу, убризгавање здравља једне политичке странке у оболело тело парламента није довољно јако средство да се парламентаризам спасе. Узмимо, да се сада изврше избори и Демократска Странка добије огромну већину, — ми опет нећемо добити ваљан парламенат. Те презадужене и гладне масе, које годишње плаћају банкама по једну милијарду динара зеленашког интереса, не могу да створе демократски већ само банкократски парламенат, Затим, претпоставимо да су краткорочни менични дугови сељака откупљени од банака и претворени у облигацијоне дугове држави, и да је сељак послао своје људе у парламенат. Ко сада може те народне посланике натерати да раде, ако они неће2 А наша Народна Скупштина, ево десет година, не ради ништа. Један једини начин да се посланик примора да ради био би можда: учинити га зависним од економски слободних бирача за све време док његов посланички мандат траје. Кад би се и то учинило, и парламенат натерао да ради, — ко може приморати те посланике, да

67