Nova Evropa

стање које свако сам ствара запуштањем душевног деловања. Такова, рецимо релативна, неспособност има свој корен у човечјој природи, и зато ње има много; у обичном животу, за такова човека се каже: „Не воли да мисли",0 површности, напротив, говоримо онда кад иначе способан човек —- од случаја до случаја — није темељно проучио предмет који има да испита, кад дакле правник једно или више законских наређења у конкретном случају не схвата, зато што их није довољно, или их није никако, проучио, иако располаже довољном умном снагом да би их могао схватити кад би уложио потребан труд. Ако оставимо на страну ретке случајеве апсолутне неспособности, то редовну неспособност и површност на које наилазимо можемо свести на основну и првобитну ману нашега ума, која се састоји у томе да човек не воли да мисли и да ради, а понајмање да дубоко мисли и много ради. Тако долазимо до закључка, да је знатно лакше научити готово напамет огроман број законских одредаба, или прочитати читаве библијотеке правне литературе обоје, дабогме, без дубљег мозгања — него се самостално и темељно удубсти у поједина законска наређења.

Ова основна и исконска мана наше психичке природе показује различите стране, јавља се у више праваца и у више видова. Једна честа страна ове мане је традицијом проузроковани конзерватизам, т, ј. наклоност према староме. Традиција правног схватања делује напросто разорно; њој насупрот не успевају ни најасније законске одредбе. Већ најнезнатнија промена у терминологији уноси забуну у тумачењу, а законски прописи који се дословно не слажу са принципима који се сматрају непорушивима, растежу се и мрцваре се дотле док не изгубе своје право значење. Градиција збуњује, управо заслепљује; они који су под њеним јармом, животаре једино од онога што су већ стекли, и немају одважности ни снаге да стичу ишта ново. Они одбијају с највећом индигнацијом и саму помисао да би се објашњавањем отклонила каква очевидна грешка у закону, мотивишући то тиме да пошто-пото мора важити закон, и да није до суда већ до законодавне власти да исправи закон! Поставља се дакле начело, да о значењу одредаба одлучује једино законски текст, мртво слово закона. У исти мах признаје се код другог законског наређења, да оно има извесно значење, и да то значење одговара и слову и духу закона, али се при свем том примењује друкче, зато што тобожње право значење представља нешто — неморално!,.. Овака разлагања врве нетачностима и протусловљима, и пружају бедну слику правничке интелигенције,

Традиција врши свој разорни утицај подједнако, и код нових и код старих закона; код нових, стварајући по-