Nova Evropa

ma ovce koje čuva...« I Loti dodaje: »Mora da je imala više doživljaja sa pastirima iz Baošića, i izvesno je već poklonila kome svoju vatrenu mladost«, 1 dok odozdo od eskadre dopiru do njih udaljeni zvuci svirala i doboša, zvona, i ruske muzike, engleskog džida, pesama mornarskih na svima jezicima, — koje se mešaju sa pesmom poljskih popaca, — Paskalino srce silno Киса род Кобјеуот тикот. Мада Код nje može da razume samo lepotu tela, uveren je da ona »i u srcu mora da ima nečeg zdravog i čistoš«, Slovenske reči koje mu gdovori nove su ха пјеба, 1 оп бе ih malo pomalo učiti »Моуа je i ova zemlja«, kaže on, »i ja je počinjem voleti, kao što sam voleo

tolike druđe«.,..

Preko dana, mladi oficir, kad je slobodan, luta po senovitim putanjama koje vijugaju gore-dole, Ponekad uzima ogrtač i meće na glavu crvenu bokeljsku kapicu sa zlatnim polukrugom, i kad bi mu prolaznici nazivali; »Dobra večel« on bi na našem jeziku odgovarao: »Dobra veče!« Medju poznanicima u krčmi, pominje, pored Paskalina brata, ladjara iz Risna, nekog Gregorija Jovorića, nekog »dobrog Mateju«, i jednog neizbežnog Arnautina, Mehmeda, Nedeljom uveče stajao bi s Paskalom pokraj puta koji vodi u Hercegnovi, posmatrajući zakasnele mornare koji bi hitali ma brod, On prisustvuje sa Paskalom i jednom pogrebu, i držeći svećicu u crkvi sluša litanije popova sa dugom kosom, Jednoga dana, prolazeći sa Paskalom pored stare crkvice u Baošiću, podignute ma visu kao orlovsko gnezdo, Loti setno zastaje pri pomisli da će devojka tu docnije spavati pod mahovinom, Kroz stari kameni prozorčić, ona mu pokazuje kosturnicu, dok se oko njih mladih priroda smeši, vesela i večita: »Na plavo nebo i more, i na zelenu goru, sunce je talasima prosipalo svoje zlato ,,.«

U ljubav, kod Lotija se uvek meša nešto čudno i smrtonosno: pomisao na onaj svet, strava pred smrću, Ла njega je lepota jedan oblik nedokučnoga, najmoćniji i najvidniji, i zato ga on obožava, Ako duša postoji, ona se u ljubavi najviše oseća, Zato on u ljubavi nalazi osećanje beskrajnosti, — Boga, I zato se buni protivu zaborava, koji je i za njeda, kao za Verlena, »crni, turobni ubica«, Očajan je što postupno тађоravlja žene koje je voleo, i izraz njihovih očiju, i čar njihove zemlje, I to mu, najviše, daje osećanje ljudskog ništavila, U opštoj prolaznosti, ostaje jedino ljubav, bez koje je sve ostalo mračno i mrtvo, Ona menja izgled stvari i predela, ona zasladjuje bedu, »U stvari« — kaže Loti, i u tome je tajna celog njegova dela, — »ja sam uvek živeo samo od ljubavi; Ja u životu ne vidim mišta više do ljubav...« I izjavljuje, da bi želeo da umre dok je još mlad, i da bude zakopan sa onom

132