Nova Evropa

27. novembra, pri povratku sa jednog sastanka sa Paskalom, Loti saznaje za iznenadnu naredbu da se francuske ladje sutradan kreću... On rano dzjutra trči u Paskalinu kolibu; ali je ona bila već negde daleko, sa svojim ovcama i kozama., Uzalud je jurio tamo-amo i zvao je; prinudjen da se odmah vrati na brod, mogao je samo još jednom baciti tužan pogled na maslinov šumarak i veliko drvo pod kojim su se sastajali, i otkinuti jednu ciklamu koja je izrasla na mestu gde su im ležale glave... Sa obale, uskačući u čamac, poslao јој је, po »dobrom Mateju«, u kesici od crvene svile, nekoliko zlatnika, s porukom da polazi... »Ајаћ selamet verseni« dovikivao mu je Mehmed, dok se čamac udaljavao; i ovaj turski oproštaj, koji nije čuo otkako je otišao iz Stambula, zvonio mu je tužno u ušima »kao daleki uzvik iz prošlosti, kao prekor ...« U podne, Paskala i njen brat doploviše čamcem do ladje, koja je čekala znak za polazak. Gledali su da svojim sivim očima, sa čudnim izrazom mirnoće i sete, Brat je pokazivao svilenu kesu, dajući na znanje da su došli da mu je vrate, Loti naredi da se mladić pusti na palubu, primi natrad kesu sa zlatnicima, ali krišom naredi Mateji — koji je još bio na ladji — da im je opet odnese. A Paskalinu bratu dade, za nju, svoju sliku i pozlaćenu ikonu iz Hercegnovog, sa likom jedne svetiteljke,

Počeše izvlačiti kotvu, Nasta veliki metež, i larma, kao obično pri polasku ladje: potmulo brektanje mašine, komandovanje, i pištanje,.. Brinuo sam se za Paskalu, koja je bila ostala sama u barci; u glavi mi je zujalo što je osećam fako blizu mene; sva ova vreva stezala mi je srce...

I on mesvesno šalje mjenoj barci jedan poljubac, »u kome je bilo možda nečeg od moje duše« ,.

Šta je bilo sa Paskalom, koju Loti docnije više puta pominje, i kojoj je sada, ako je živa, preko šezdeset godina? Možda nikad nije ni saznala da je junakinja jednog romana"),

Одопда ра sve do 1913, Loti nema prilike da govori o našim krajevima, On i dalje putuje po svetu, ženi se (1886), i dobija sina, koji mu je razvedrio poslednje godine života. U dva maha, 1882 i 1890, odlazi u Bukurešt, u posetu rumunskoj kraljici Karmen Silvi, koja je, kao što se zna, i sama bila književnica, i koja je prevela na nemački najbolje Lotijevo delo »Islandski Ribar«, On je pisao o kraljici čitavu knjigu {»Izgnanica«), i, pored svih njenih germanolilskih izjava

u početku Svetskog Rata, ožalio ju je velikodušno na glas *}) »Paskala Ivanović« objavljena je najpre u listu »Le

Temps« od 7, do 14. oktobra 1881; zatim u knjizi pod naslovom »ЕТецг5 д'еппил«, 1881.

136