Nova Evropa

нити о импулсу смијоне навигације и велике одважности у савлађивању општег мора. Дубровник, у зори своје историје, није друго до хрпа фрагмената бившег великог и светлог мозајика приморских римско-далматинских градова, који се смрвио под ударцима етнографских струја у првим столећима Средњега Века. Пиљци тога мозајика допреше и ухватише се чврсто дубровачког обалског гребена, јер је овај био као створен да пригрли и заштити оне који су љубили слободу, ведрину, лепоту, и сунчаност. Тако романски избеглице дадоше живота дубровачкој приморској хриди, која је, кроз дуге низове столећа, пркосила сили мора и деструктивним елементима земљине коре, После сваког јачег потреса, било ратничке било сеизмичке природе, особито онда кад би се то свршило рушењем и десетковањем, преостало становништво не би умело да се снађе за дуго времена. У људе тако уђе страх и жалост, на поглед валова несреће и губитка свих материјалних добара, да су срећни ако им се не чује ни куцање властитог срца, Тако стари Дубровник, у почецима своје историје, изгледа посвема тих и у великој бризи за своју слободу = опстанак; а та се брига утолико више повећавала, што је дубровачку кречњачку хрид, на којој су прибегли Романи сазидали свој Каштел, делио од копна затончић који данас, засут, чини дубровачку главну улицу или Плацу Краља Петра. Преко тога затончића настало је, још у првим деценијима дубровачке историје, југословенско насеље, које се звало, по свим извидима,. Дубровник. Можда су синови југословенског Дубровника M помогли да се разори стари Епидаурус; свакако се може доћи до закључка, да су романски Рагусиум и југословенски Дубровник били у почетку два непријатељска. табора, па се истицали у јаким етничким, економским, социјалним, верским, и културним опрекама. Овај антагонизам двају насеља на подножју брда Срђа, уз неплодност вањске сфере у којој су живели романски Дубровчани, доводило је старе Романе на дубровачком комаду Краса до очајања и силило их је на најпримитивнији рад за одржање. Борба за живот пробудила је зарана у њима јаку потенцију разумног деловања, уз здраву и дубоку трговачку калкулацију, Романски Дубровник, права градска државица (у смислу старокласичне „полис“), прихватио је одмах у седмом столећу најдоследнију реалну политику, да потчини југословенски Дубровник и тако отвори себи пут до балканског копна и до балканских животних намирница. Ту намеру није било тешко извести. Романски Дубровник био је одмах уређен у облику старих римских муниципија, где је владала организација, ред, и цивилизација средоземно-римског типа. Противно је било у југословенском насељу, где су владали каос и примитивност у свему. Јелинско-римска култура, римски реални дух, и висока морална снага вере Голготског

170