Nova Evropa

ношћу и живописнијом шароликошћу него пјесме пјесника прије њега, те није чудо да се његова поезија сматра врхунцем у развоју дубровачке лирике. У ствари, уза сву грацију и финоћу вањског облика, Бунићева „Пландовања"“ представљају само привидан развој, јер се ради само о усавршавању вањског облика, док је духовни став једнако нестваралачки, рецептиван као иу пјесника до њега; као што ни њихова поезија није потекла из дубоких унутрашњих побуда, ни она није настала у живој потреби за изражавањем властитих душевних стања. Бриљантна игра ријечи и довитљивост у изналажењу интересантних тема не рађају, и не могу да роде, праву поезију, јер она није плод прорачунаног избора него спонтаног надахнућа. И Бунић слиједи традицију дубровачких пјесника: и он пјева духовне пјесме, обраћајући се Богу и кајући се за своје гријехе, Написао је и он, у стилу „Суза" Гундулићевих, „Мандаљену покорницу". |

Главни је драмски писац у овом вијеку Јуније Палмотић, Уз нешто лирике и еп „Кристијаду (парафразу латинског епа „Сћизбаз“, талијанског пјесника Виде), Палмотић претежно ради на драми. Предмете за своје драме узима већином из грчке и римске књижевности (Овид, Вергил, и т, д.), и из талијанске романтичке епике, Ренесансни утицаји, који су код Гундулића у оштру сукобу с побожним тенденцијама, узмичу код Палмотића потпуно пред противуреформаторским елементима, Језгра је његових драма већином морализаторска, Материјал, узет из страних књижевности, како смо рекли, не загријава га нимало пјеснички, већ му служи као подлога за сухопарне побожно-моралне поуке. Тако „Армида“ и „Алцина“, бесмртне пјесничке творевине Таса и Аријоста, губе код Палмотића сву своју ренесансну раскошност, те му служе као сухи морализаторни парадигми, У томе је погледу особито интересантна драма „Дошастје од Енеје к Анхизу“: у подземном свијету ређају се пред Енејом разни римски јунаци и јунакиње, а хор слави све могуће крепости, у сухим, реторичним строфама,.. Дакако, уз чисто морални Палмотићев интерес с очитим намјерама поучавања, није могло бити ни говора о драматској радњи, Личности у његовим драмама апсолутно су неиндивидуалисане, акције нема никакве, јер се све своди на причање, композиција је невјешта и незаокружена, а Феих ех тасћ!па (већином фантастична бића, као вилењаци, пигмеји, и Т. д. разрешује заплет. Палмотићеве драме нијесу друго до дијалогизована Гундулићева реторика из морализаторских дијелова „Османа“. Мако Палмотић узима материјал за своје драме из туђих књижевности, ипак им даје извјесну словенску боју: Павлимир, напримјер, који ће бити касније окруњен краљем „Слава“, оснива у његовој драми Дубровник; Каптислава је обећана Бојниславу, сину краља

198