Nova Evropa

јоста и Таса налази у тим стиховима жива одјека, додуше, само у једном манијерисаном и лично неакцентујисаном облику али свеједно; дах Ренесансе долепршао је и до наших обала, и док ту, одмах у најнепосреднијој близини Дубровника, живи народ у најпримитивнијем незнању и у најстрашнијем ропству, превијајући се под азијатском канџијом, његови сународњаци, дубровачка властела, облагорођују своје духове визијама хармоничне ренесансне Љепоте ; и, што је најважније, они осјећају живо крвне везе сасвојом заробљеном браћом, Гундулић зна да је Словен. Пјева славу пољску, зове Владислава, пољског краљевића, да „скокне коња на Косову, гди уби Милош цара опака“, а у епизоди Љубдрага и Сунчанице приказује муке српске раје, Све је то непјеснички изнесено, по механичном калупу талијанског романтичног епа, али је све то ипак врло значајно: Пољак Владислав у улози Тасова Готреда, Пољакиња Крунослава у улози Клоринде, Сунчаница, српска дјевојка, обавијена. чаром, иако блиједим, женских ликова талијанске епике, ит. д., Ренесанса и Словенство, — ето то је символ Дубровника и његове културе.

У једном другом дјелу успјело је Гундулићу да нађе непосредније и личније тонове, у спјеву: „Сузе сина разметнога", И овдје, углавном, Гундулић не може да се ослободи високопарности и схематичних прорачунаних антитеза; али, како је његовим аскетским осјећањима успјело сада да потисну у позадину књижевне реминисценције, на неким мјестима — особито ондје гдје говори о таштини и пролазности свјетских наслада —, зазвучи по која непосреднија нота, Исти топли и искрени звуци одјекну покаткада и у његовим пријеводима Давидових псалама; док његова драма „Дубравка“ носи све мане његова епа. Предмет јој је конвенцијонални заплет талијанских пастирских драма, замућен и укочен алегоријом, Главни мотив, који уосталом не покреће радњу него остаје изван ње, испољавајући се понајвише у хоровима, врло је интересантан; дубровачки властелин свијесно и поносно слави слободу свога роднога града.

Најбоље заступа лирику у Седамнаестом Вијеку Иван Бунић Вучићевић. Исти духовни став који смо видјели код трубадура налазимо и код овог пјесника; његове су пјесме већином љубавне, али ни он не осјећа љубави дубље од својих предшасника, Има паче приличан број пјесама у трубадурској манири, са конвенцијоналним јадиковањем и потоцима плача; али је у мотивима богатији, под очитим дојмом савремене талијанске књижевности и класика грчких и римских. Из туђих литература узео је грацију форме (уколико му не смета незграпни дванаестерац!), духовитост и домишљатост изражавања и флујидност дикције, Има живљу фантазију од дотадањих пјесника. И тако се његове пјесме одликују већом музикал-

197