Nova Evropa

никакве пјесничке вриједности, као што ни њихов остали књижевни рад нема књижевне важности, јер није плод властитих пјесничких доживљаја, ни изражен својом осјећаном ријечи. И зато је апсолутно погрешно говорити о неком књижевном напретку код ових пјесника, Али ето, и ти незграпни пријеводи дочаравају Дубровчанима ипак некако дах дубоке грчке поезије и ренесансне љепоте, и у томе је њихова важност, јер отварају нове и шире видике на благо туђих књижевности,

Најзнатнији је књижевник Седамнаестога Вијека Иван Гундулић. Онај сукоб двију великих духовних струја који смо констатовали код Ветранића карактерише и Гундулићев књижевни рад. У младости саставља, или боље преводи, трагикомедије митолошке и романтичке садржине, али их касније назива (у посвети пријевода Давидових) „породом од тмине“, Нешто уплив противуреформаторских језујита који дјелују у Дубровнику (Бартол Кашић), а нешто и домаће књижевне традиције, с једне стране, а с друге стране ренесансни упливи, особито Аријостов и Тасов, стварају у души Гундулићевој јаку подвојеност, која се најбоље осјећа у његову епу „Осману“. Врло је чудновата судбина овога епа: слављен од савременика конвенцијоналним панегирицима, обичним у оно дсба, једнако је био дизан у звијезде и у илирско доба, што није чудо за она ентузијастичка времена, Али је најчудноватније, што сеу најновијим нашим књижевним историјама може читати да је „Гундулић стао у први ред пјесника у свјетској књижевности“, и да је био „премац“ Тасу (Водник). У ствари, Гундулићев „Осман“ пјеснички није друго до механизација Тасова епа „Сегизајетте Шђегаја“, Како је еп без одређена осјећајног средишта, његови ликови су напросто копија живих Тасових ликова; Осман, Крунослава, Соколица, мртви су ликови, некарактеризовани, неиндивидуализовани, јер не дјелују већ декламују сечентистички надувеном реториком. И баш зато што еп није имао никаква централног осјећања, настаје у њему позната нејединственост и једна чудна смјеса, која има свој извор у непјесничком духовном ставу Гундулићеву прама одабраном предмету , тако се створила она поцијепаност у епу око које су страствено ломили копља Павић и Марковић у познатој полемици у којој се је пошло с једног потпуно кривог естетског гледишта, с гледишта вањске, чисто техничке композиције као естетског момента; зато је цијела борба врло најивно вођена, те је остала, а и морала је остати, без икаква естетског резултата. При свем том, Гундулићев еп има за нас велику културноисторијску важност. Ренесансни упливи, иако лично пјеснички недоживљени, ипак се испољују у извјесној деликатности и финоћи вањског облика. Ту треба особито истакнути призор купања Соколичиних другарица. Сладострасна поезија Ари-

196