Nova Evropa

својим комедијама за Плаутом и за плаутовском талијанском комедијом Чинквечента, Његова комика не извире из какова озбиљног централног осјећања, које је потребно и комедији ако хоће да буде умјетничко дјело, Шегови позоришни комади писани су махом да насмију и позабаве слушаоце пикантеријама, смијешним ситуацијама, и изношењем савремених друштвених мана, али без јачих моралних намјера. Љубавна помама код младих и старих, препреденост слугу и слушкиња, алузије на дубровачке друштвене прилике, смијех ради смијеха, шала ради шале, пецкање ради пецкања, — то су предмети Држићевих дјела. Карактери у њима: шкртац, заљубљени „мештар од скуле“, који увијек говори латински, заљубљени стари Грижула који јауче из вреће, Грк који погрешно говори талијански, разметљиви и напрасити Турчин, смијешни Которани, препредена невјерна жена, ит,д. — имају само да побуде весели и безбрижни смијех, али смијех у којем не дршће ни самилост, ни презир, ни било какво друго осјећање које изазива бескрајна и вјечита људска лудост, као што је то случај код великих хумориста и сатиричара. Ипак, свјеж и окретан дијалог, неусиљена духовитост, и безбрижна ведрина. давају Држићевим дјелима становит чар, те се понеко од њих, мимо сву умјетничку незаокруженост и импровизованост, може и данас гледати на позорници с извјесним ужитком, Држићеви позоришни комади иду у исти ред са сатиричком поезијом, која у ствари и није чиста поезија (Кроче је зове: „роезја ргтозаз са“), Она дјелује у првом реду на савременике, јер нема сталних вриједности као што их има права поезија; али покаткада може да насмије и људе каснијих покољења,

У другој половини Шеснаестога Вијека јавља се нова „пјесничка" генерација. Динко Рањина узима се у књижевној историји као зачетник новог правца у књижевности. Он хоће збиља да прекине с трубадурском маниром, те се паче изричито руга у једној пјесми отрцаној трубадурској фразеологији. Ипак, и сам још пјева пјесме по конвенцијоналном трубадурском калупу. Што је ново у његову раду, то је да је очито под утицајем грчке и римске књижевности, чега дотада уопће није било у дубровачкој књижевности; он преводи, или боље парафразира, многе грчке и римске пјеснике. Пјесме су му већином веома незграпна облика, каткада незграпније него и у првих трубадура, а теме врло најивно обрађене, иако су разноврсније него у дотадањих пјесника. Спјевао је и неколико пјесама под утицајем народне пјесме. — Исто тако Динко Златарић преводи, директно с грчкога, Софоклову „Електру“. Превео је и Тасова „Аминту". Интересантно је и врло значајно за културне прилике ондашњег Дубровника, да је овај посљедњи пријевод био штампан годину дана прије од оригинала! Ни Рањинини ни Златарићеви пријеводи немају

195