Nova Evropa

аскете, и то несамо на овом мјесту), црта своје патње; зимске страшне олује које узвитлавају море, љетне жеге које усију камен на оточићу и спрже му све зеленило, лопове који му краду из врта и оно мало поврћа, и однесу и задњу капљу покварена вина, врану која га из зрака изгнуси, итд., Описивање је вјерно и стварно, али и одвише вјерно и стварно да се може назвати поезијом. Можда је ипак на једном мјесту у овој пјесми залепршао свјежи лахор поезије душом сухог аскетског Дубровчанина, и то у стиховима гдје каже; да му душа почине осјећајући мирис дивљег цвијећа иза кише, Такова су мјеста у његову осталом књижевном раду доста ријетка. У епу „Пелегрин“, Ветранић је хтио да захвати један дубљи проблем: проблем смисла живота. По узору Дантеову даје му алегоријски облик, али док талијански пјесник, баш зато што је био пјесник и није могао да спута своју снажну стваралачку фантазију насилном и намјерном смјесом апстракције и фантазијске слике (као што се увијек догађа код алегорије), него разбија алегорију и ствара визије које не значе ништа друго до себе, Ветранић остаје до краја заплетен у једној тешкој и мутној. симболици, Старом његовом идејом скрушености и повратка Богу имао је да заврши овај еп. Осим тога спјевао је наш пјесник неколико приказања с моралном тенденцијом, која је увијек главни елеменат овог књижевног рода, али их је ипак знао каткада да оживи с неколико пријатних слика из интимHor домаћег живота („Посветилиште Аврамово“). Написао је и неколико покладних пјесама. Ветранић је врло интересантан за повијест идеја свога времена. Сукоб хришћанства с ренесансним паганизмом може да се означи као једна од најглавнијих садржина његова књижевног рада. Дакако, све се то није прометло у живу поезију, све је то остало сиров, мртав материјал; али свакако је врло занимљива појава за културног историка, како су се двије јаке културне струје ондашњег времена сразиле у души дубровачког калуђера, сукоб који се је иначе одиграо и у Италији иступом Савонаролиним проти ренесансној покварености. Овај конфликт имаћемо прилике да видимо касније и у књижевном раду Ивана Гундулића, особито у његову књижевном дјелу „Осману“.

Други је маркантни књижевник Шеснаестога Вијека у Дубровнику комедијограф Марин Држић. У њему налази хумор, најизворнија и најбитнија особина дубровачка, свог најбољег представника. Карактеристично је за овог духовитог и веселог попа, да га је Дубровачка Република одредила да забавља грофа Регендорфа кад је боравио у Дубровнику. Пише пастирске игре, али с комичним примјесама, по узору сијенске школе. Врло је живахна његова „Новела од Станца", у којој објесни дубровачки младићи, прерушени као виле, насамаре безазленог сељака Херцеговца. Поводи се у

194