Nova Evropa

ваном од неугледних пјесника Антуна Глеђевића и Петра Контисти, и књижевно-теоретске расправе,

Иза Ђорђића (ХУШ вијек и почетак ХЈХ вијека), мало се још пише на народном језику. У овом раздобљу имамо приличан број књижевника који пишу латински и талијански: Бошковића, Кунића, Замању, Рестија, Ферића. Овај посљедњи пише и српско-хрватски, а превео је на латински двије јуначке народне пјесме и 35 лирских. Врло је занимљива појава овог времена: Марко Бруеровић, или Gome Bručre Desriуацх, поријетлом Француз. Присташа Русоа, презире он рафиновани живот, те се жени два пута за припросте жене из нашег пука; први пут за једну Бошњакињу, Фату; а кад је ова умрла, за властиту слушкињу Жупку. Писао је машкарате, коледе, и једну комедију („Вјера ненадана"). Интересантно је, да Бруеровић у неким посланицама кори Дубровчане што су занемарили родни град и завољели туђину, 2 у „Сатири“ приговара им што се стиде говорити „словинским“ језиком, Он, рођени Француз, пјева у народном десетерцу Петру Алетићу: „Тот и тебе хитра и мудрога, — Јадни Перо, занијеше луде — Од Париђа града бијелога — Беспослене игре и разблуде7",..

И тако улази дубровачка књижевност у вијек нацијонализма, у којем ће се слити с осталом српско-хрватском књижевношћу. Ипак, уза све осјећање заједнице, гаји се у Дубровнику, готово све до деветстотих година, књижевност с извјесном локалном шаром. Особито два часописа много томе доприносе: „Словинац", под уредништвом Лука Зоре, и „Срђ", под уредништвом Антуна Фабриса и Мише Вакети.

Овдје је укратко приказан развој дубровачке књижевности у њеним најзнатнијим представницима. Али у свим њеним раздобљима било је безброј писаца који су гајили све родове књижевности; али вас тај књижевни рад, наравно, књижевно је још незнатнији од рада њихових узора.

Ако погледамо на дух и садржину дубровачке књижевности, — што нам она пружа2 Најивно је говорити о величини њених репрезентаната, а најмање је умјесно говорити о неком превасходству дубровачке књижевности над савременом талијанском књижевношћу. Таково криво мишљење подржавају филолошки књижевни историчари, који, естетски неприправни и неосјетљиви, не могу да даду исправне књижевне судове. Дубровачка литература је врло оскудна и по својој идејној садржини и по свом књижевном облику. У њој јако пада у очи традицијоналност мотива и конвенцијоналност изражајних средстава: љубав, побожне пјесме, пасторални елементи (стални мотиви савремене талијанске књижевности), уз извјесне нацијоналне примјесе, — то је све, А баш ова традицијоналност мотива и конвенцијоналност изражајних

200