Nova Evropa

средстава најбољи су доказ, да дубровачка литература није органски плод једног дубоког доживљавања, већ да је механично прерађивање туђих утицаја, и то врло често епигонске природе. Она, дакле, није никако креативна, што је прва одлика сваке праве књижевности, него је махом рецептивна, Она је, у својој суштини, потпуно дилетантске природе, јер је више продукт извјесне аристократске разоноде, неке потребе да се туђа поезија рекапитулише, да се жива поезија омиљелих пјесника фиксира својим ријечима, него што је израз потребе властитог доживљавања, властитих душевних живих потреса, Али то, дабогме, ништа не мари, Иако треба да констатујемо, да је врло најивна тврдња да Гундулићев „Осман“ (најгласовитије дјело дубровачке књижевности) иде у исти пјеснички ред са Тасовим „Ослобођеним Јерусалимом“, или да чак Гундулићева „Дубравка“ има већу пјесничку вриједност од Тасова „Аминте", ипак не можемо и не смијемо порећи велику важност коју је дубровачка књижевност имала за југословенску културу. Од првог њена почетка опажамо неку тежњу за обликовањем, неку жељу за Љепотом. Тај напор очитује се код првих пјесника несигурно и неспретно, али мало помало добија конкретније облике у Гундулићу, Бунићу, а касније у Ђорђићу. Све то не излази дабогме из дубиве духова, и изражено је без личног стваралачког жига, рађајући дјелима с чисто вањским одликама, и кад су најбоља; али све то ипак није могло да прође без плода за културни живот овог чудног града, Зраке Ренесансе обасјале су га живим сјајем, облагородиле су и профиниле духове тако да овај градић, окружен тминама ропства и варварства, прима брже и непосредније плодове једне велике културе од других, па и великих европских народа. И уза све туђе утицаје, жива нацијонална свијест провлачи се кроз ове имитације талијанске књижевности, те се тако ствара онај чудесни тип дубровачке романо-словенске културе, тако осебујан и привлачан, који је лијепо карактерисао Иво Војновић у својим „Машкаратама исподкупља“: „Та на самих 100 метара од дивотне готскороманске палате Кнезова,.. ето нас бљесковито у очиглед одртог турског хана, опкољена мазгама огрличеним клепесавим прапорцима, ево вам лелека гусларских струна, и воња овнових печеница, уз лијено сркање црнијех кафа, пушење турскијех чибука, и жуборење тихо глагољиве чесме!.,. А ипак се та, наоко, несавладива опрека дојмова и погледа мало помало, у пратњи вјечне симфоније чезнућа морског пљускања, слила с неискорјенивом снагом једне жилаве људске расе угнијездене, свим траговима животног пркоса, у лице сунчане раскоши Италског Генија, а усред рупа очајничких херцеговачких клисура,“

Рг, А. Халер.