Nova Evropa

да је његов интервју штампан у „Петроградским Новинама“ („Петербурска Газета“) потпуно измишљен од стране Брешка

решковског. На копији те депеше, Цар је написао плавом оловком: „Ја сам о том био уверен“ (о Хартвиговој невиностиј.

=

Као што смо рекли на почетку овог чланка, Госпођа Хартвиг била је та која је својим везама са великим кнежевима отворила дворска врата своме мужу. Она му је исто тако помогла да створи блиске односе и са Српским Двором. Благодарећи њеној домаћинској гостољубивости, српски Престолонаследник био је једно време готово свакодневни гост у дому Хартвигову. Као што је то својствено само руској души, Госпођа Хартвиг умела је да отвори свој дом тако срдачно, да су се њени високи званци осећали у њену дому, од луксузних и угодних салона па све до самог тавана, као у својој кући. Једно време и Престолонаследник је, заједно с официрима, био против Николе Пашића, али је Хартвиг успео да те несу-

" тласице потпуно уклони,,,

Хартвиг је у Београду радо и простосрдачно општио са свима политичким круговима, До првог покушаја опозиције да свргне Пашића са власти, Хартвиг није интригирао код Сазонова ни противу једне наше политичке странке, мада је у свакој згодној прилици подвлачио, да Русија може потпуно рачунати само на старе радикале који ће се увек „бескорисно“ потчинити руским захтевима. Па и у самој Радикалној Странци, он није много марио ни Саву Грујића, ни Миловановића, ни Стојана Протића, ни Марка Трифковића; увек је истицао код Сазонова Пашића, чак и онда кад Пашић није био на челу владе. Очигледно, Хартвиг је осећао да Миловановић, например, поред свих својих срдачних односа према њему, не идеу свима питањима за његовом већ за својом идејом; а кад је Пашић бивао на власти, он се осећао у српском Министарству Спољних Послова као у своме посланству, Зато, кадгод би Пашићу запретила опасност да изгуби власт, Хартвиг би зазвонио у сва звона: како руским интересима у Србији прети „непоправима опасност“. Кризу у мају и јуну 1914, Хартвиг је представио као „прижељкивање“ власти од стране

_опозиције, нарочито самосталаца. Корупцију у новим краје-

вима ни у једној прилици не помиње, У једном писму (бр. 33.) од 3. УГ. 1914, он објашњава Сазенову како је Краљ, на предлог председника Скупштине да призове опозицију на власт, затражио прво од Љубе Давидовића владин програм, па кад је видео да је тај програм „испод сваке критике", он је поново поверио власт Николи Пашићу. Уошште, самосталце није нимало марио, а либерале органски није подносио, О „прнорукцима“, до кризе у 1914, говорио је, да су то једини људи

274