Nova Evropa

нист да се, по свршетку универзитета, умало није одлучио да свој живот посвети искључиво музици. Дипломатску каријеру започео је 1875, као чиновник 1. департмана (Азијатског) Министарства Иностраних Дела, у чијим је ресорима — у Министарству и у иностранству —- провео цео свој живот. Као чиновник био је неколико година и редовни дописник великог руског листа „Ново Време", у коме је оштро нападао ондашњу владу због млитаве политике на Далњем и Блиском Истоку, Како су у то исто доба војнички кругови око Двора и Главног Генералштаба такође били незадовољни владином спољном политиком, Хартвиг је искористио то заједничко нерасположење наспрам „неродољубиве“ владе, да са војничким круговима још онда завеже солидне везе, које је, како изгледа, до смрти брижљиво неговао. За време министровања грофа Ламздорфа, Хартвиг је брзо постао најутицајнија личност у Министарству Спољних Послова. Познавањем посла и трудољубивим радом он је, као директор (начелник) Азијатског Департмана, успео био да пренесе свој лични утицај на цело Министарство, јер је сам Ламздорф био типичан пример опортунисте и млаког бирократе. Везе пак госпође Хартвиг“) са великим кнежевима и другим утицајним личностима учиниле су да је Никола Хартвиг — „десна рука“ грофа Ламздорфа скоро био запажен и од самога Цара. У министарским кулоарима, и на дипломатским чајанкама, већ је почело да се шапуће, да ће Хартвиг при првој министарској промени сменити грофа Ламздорфа, или да ће у најмању руку постати амбасадором на Великој Порти. Али на велико Хартвигово разочарање, ни једна ни друга комбинација није се остварила, Велики интригант Александар Петровић Извољски, несамо да је извукао асуру Хартвиговим протекторима, него је Хартвига, као свог опасног такмаца, убрзо удаљио из Петрограда и послао за посланика у Техеран (1906). Ту подвалу и протањање из Петрограда Хартвиг до смрти није опростио Извољскоме. После трогодишње „епитимије“ у ПЏерзији, Извољски ra је преместио за посланика при Српском Двору, У Београд је Хартвиг дошао 14. септембра 1909,

Као пуномоћни министар, Хартвиг је, како у Техерану тако и у Београду. на делу потврдио да је он заиста противник „млитаве" политике на Далњем и Блиском Истоку. То је био, уосталом, једини начин да успешно обеснажи клевете својих многобројних противника, да су његови негдашњи новинарски нападаји противу „неродољубиве" владе били срачунато удварање утицајним војничким круговима, и ништа више, У Београду, например, он је одмах првог дана почео да се удаљује

“") Хартвиг се женио два пута. Прва му је жена умрла 1886. По други пут се оженио 1903. Имао је само једно дете (кћер) од прве жене.

257