Nova Evropa

Био је велики противник такозваних „лепих манира“ и укалупљене дипломатске отмености, са које су руски представници старе школе били чувени у свету.) Хартвиг, супротно њима, својом неизвештаченом скромношћу и отвореношћу, понекад претераном и грубом, својом природном предусретљивошћу и гостољубљем, више је личио на каквог симпатичног купца Москвича него ли на царског пуномоћног министра, У Техерану, завадио се био с енглеским колегом на крв и нож; вероватно тој свађи имамо највише да захвалимо што смо, у судбоносним данима, добили за руског посланика човека који је волео и ценио наш народ више него ма ко од његових претходника, и који је свим својим моћима предано радио на остварењу данашње Југославије.

о оцени својих блиских познаника, Хартвиг није био ни мало надмен, но зато је често бивао врло ауторитативан. Веровао је у тачност својих погледа као у јеванђеље. Пред старијима бранио је своје мишљење вешто и врло упорно; али опозицију млађих, па чак и равних, никад није допуштао, Да постигне циљ, није се устезао ни од извртања ствари и свесног подметања неистине својим идејним и личним противницима; али чим би посао успешно завршио, све несугласице са људима заборављао би, у већини случајева, као да ништа није ни било, Речју, није имао воље ни времена за ситне зађевице и обрачунавања, будући да је стално био заузет великим плановима и комбинацијама; али би, за време личног или начелног кошкања, згазио своје противнике, који би му пали под ногу, са азијатском суровошћу. Дугим занимањем и вођењем политике у Азијатском Департману, он је у пословној борби постао био на крају крајева и сам Азијат, утолико лакше што је по крви и нарави, поред све своје музичке сентименталности, далеко био од сваке задушности.,. Телеграми и извештаји (писма), које је Хартвиг обично слао из Београда Сазонову, или његову „товаришчу“ Анатолију Анатолијевићу Нератову, маколико да су учтиви нису нимало топли и ласкави; чак и кад се брани од Сазоновљевих прекора, или новинарских подметања —- а овај последњи случај код Хартвига није редак —, у извињавању и правдању никада није прелазио границе одмерене учтивости. У излагању својих мисли и предлога, никад није губио време у дугачким уводима, и фразама, — без дипломатског врдања и без двосмислености, одмах прелази на главни предмет разговора. Његови концепти (које је најрадије писао на плавој „пенџерли" хартији) садрже врло мало уметнутих или прецртаних речи, с енергичним и и исписаним рукописом, он често дели и саставља речи на

*) Бенкендорф, например, последњи царски амбасадор у Лондочу, да би подвукао како је он рођен за дипломату, слао је депеше своме Министру у највише случајева на француском језику,

259