Nova Evropa

nas ovde od važnosti, Tek 1878 izašle su te pesme u »Srpskoj Zori«, čijem ih je uredniku poslao St, M, Ljubiša, U tim se stihovima Cucin bajronizam diže do svoje kulminacije; sam sc Bajrom u njima mekoliko puta spominje i ističe, ı vidi se da je pesnik sav obuzet njegovom poezijom:

Вајтопе, Вајгопе! Drmmi liru, složi glase, Evo tuga žalovitih tvoje žice da ukrase, Slušaj bjedmog da ti priča, a ti pjevaj, smrtnog blaži, U tvojijem izrazima zadovoljstvo duša traži Ta, što vičem ma sudibimu s prezrenijem ta se smije, Sa sudbinom zaratiti moja lira kadra mije! Carstva, krune, i države, {Zemlje, neba sve ukrase, Ja Њаћ dao s prezrenijem Bairona imat glase, Ja t moje pjesm e)

U jedmoj drugoj pesmi (»Smrt«) ovako zvuči njegova diskomtemina nota:

ФРтаћ iglibavi svezao je u wjemkama umno biće,

U glibu se zemaljskome sve obmane naše tiče: ФВопарати ad Fridriha okov zemni vječno mwteže, Bairona ı Miljtona u ilibmi sudbe leže!

Pa je dalje, u svom pesimizmu, taj naš pesnik očajan što ne može da mamifestuje omako snažno kao Bajron svoje razočaranje, svoj Jad, i svoje nezadovoljstvo:

S tugom vječnom zemlje ove izrazi su moji slabi,

Ne može se u trenuću što za vječnost da s” uradi,

Jauk ovi u meni će, ah, ja mislim izagnjiti;

Bairona meće nebo izraze mi рокови!

(»Žalosna misao«.)

Sve su te pesme poreklom iz 1853, a pisane su nešto na Cetinju nešto u Glajhenbergu, I u ovima, kao i u drugima ramiije objavljenim mjegovim stihovima, prilično se opaža i Njegošev uticaj, Ovo je napomenuo već Vulović*), pričajući u isti mah o jednom napadu na Cucu od strane Gligorija Srdića, svršema bogoslova i omdašnjeg učitelja cetmjskog, koji je u to vreme talnodje pisao slabe stihove na Cetinju, te verovalno iz profesijonalne zavisti mmzeo Stevana, koji je baš tada širio svoju slavu po svetu od Zagreba do Beča i Beograda, Srdić je optu-

Ž*) Sv, Vulović: »Branko Radičević«, Knj, JI, str, 185.

353