Nova Evropa

Политички преглед.

Спољна политика Г. Маринковића.

Г, Војислав Маринковић доиста мисли, да је једино он позван да води спољну политику ове земље. Само зато што је он данас, случајно, Министар Иностраних Дела. Као да нису то били досад и толики други. И као да није то код нас могао бити и сад, случајно, и сваки други од његових другова, професијоналних политичара! Или: као да није Г, Војислав Маринковић могао бити и данас, случајно, министар сваког другог ресора него Иностраних Дела, — као што је, уосталом, већ и био, Па ваљда Г. Војислав Маринковић ипак не мисли, да је он увек био једино позван да води ресор који је случајно држао, односно да је он једини у овој земљи позван да све зна и све води2!,,. Тако би, боже опрости, изгледало, иако противу свакога разбора; јер несамо да он сада, откако је Министар Иностраних Дела (и, вероватно, док је Министар), неће ни да чује за Парламентарни Одбор за спољне послове, за који се и сам залагао док је био у опозицији, него ето неће да чује и уважи ни врло образложена мишљења својих посланичких другова и шефова партија, иако је очигледно да би требало да их саслуша и прихвати оберучке, Јер у том се ваљда данас слажемо, да је спољна политика терен који нам је свима заједнички, и који треба да обрађујемо удруженим снагама и главама7.,,

Реч је о скорашњој интерпелацији у Народној Скупштини о односима између нас и Италије, и о начину како да се ти односи уреде. Сложивши се да поднесу своју интерпелацију, и нарочито да истакну потребу обраћања на Друштво Народа у погледу неутрализовања Арбаније (у смислу како смо и ми то предложили, у „Новој Европи“ од 26, априла), шефови опозиције учинили су роду глас, и показали лепу сусретљивост наспрам Владе коју иначе свим средствима побијају; па шта би било природније него да је Господин Министар, обрадован иницијативом са те стране, прихватио предлог, и узео га полазном тачком за једну добру и по земљу корисну акцију. Њему је стајало до воље да бира форму у коју ће завити свој пристанак, и да одлучно одбије претераност у попратним говорима интерпеланата и њихових партијских другова, истичући жељу за „реалним пријатељством с Италијом“; утолико пре што је то — бар исто толико искрено — и жеља целог народа. Он је био обавештен, да о овоме предлогу једнако мисле и многи озбиљни људи ван скупштинских кругова, па наши пријатељи на страни, и цела антифашистичка јавност, а поименце емиграција — која, иначе, не би имала много разлога и расположења да се загрева за

357