Nova Evropa

искључивање Италије са Балкана, маколико била противна Мусолинију и целој његовој политици. А ипак је одбацио ствар, и одрекао се заједничке одговорности коју смо сви били спремни да с њиме делимо. Значи, да одиста мисли да он један зна боље шта треба радити него сви остали.

Да оставимо настрану увод у одговор на интерпелацију.

Тај је исто толико стварно нетачан и неоснован на чињениницама које претпоставља, колико је промашено духовит; јер, нити је уопште тачно, да „има питања која се ни у јавном као ни у приватном животу не постављају“ — то само звучи мудро и државнички, а у ствари није (свако се питање може поставити, само се пита ко га поставља, и како) —, нити се то могло с разлогом одговорити овим интерпелантима, који су као народни заступници позвани да Министру Иностраних Дела у Скупштини постављају питања која интересују целу земљу и на која би он морао умети најбоље дати обавештења, Све што је затим непосредно одговорио Г, Маринковић, само је потврдило оправданост постављених питања. — У другом свом одговору, на говоре појединих интерпеланата, као разлог зашто он не усваја предлог, навео је, да не треба Друштво Народа „потрзати непрестано у свакој ствари и чим један дипломатски сукоб између двеју држава избије", и онда поново, да „Друштво Народа треба да буде последњи форум, а не да се пред њега износе предмети пре него што се покуша некакав разговор и споразум, како ми се овде сугерира". Г, Маринковић, према томе, схвата цео предлог о неутрализовању Арбаније као неку споредну ствар, равну каковом „дипломатском сукобу“, због којега не треба узнемиривати „последњи форум“ — Друштво Народа. Ми држимо да је тако схватање из темеља погрешно, Арбанија није један од предмета између нас и Мусолинијеве Италије, него је полазна тачка, и док се то не уреди, не може бити правог споразума између данашње Југославије и данашње Италије, — не може бити „Балкана балканским народима", на којем принципу почива и спољна политика Г. Маринковића. Нећемо ваљда чекати да нам Мусолини подметне као основу за разговор — Далмацију!... Ми смо уверења, као и интерпеланти, да се о Арбанији са Мусолинијем непосредно неће моћи разговарати, јер је то поље на којем он има да задовољава толика своја обећања у смислу експанзије; или бар, да је мудро дати пре свега пред целим светом доказа о нашој доброј вољи и жељи да Арбанији осигурамо неутралност — и противу нас самих. А ко би био пре позван него Друштво Народа, да тако крупну ствар, која се тиче ошнтег мира, уреди или упути добрим путем; и зашто постоји Друштво Народа него аш за овакове ствари7 Али, Г. Маринковић каже, да треба пре тога „покушати разговор и споразум“ непосредно.

358