Nova Evropa

su i okolnosti sasvim druge. Nama mije kao Grcima silom prilika došlo 1% milijun sunarodnika da ih žurmo smestimo, Mi nemamo na raspoloženju One novčame pomoći koju je Grcima i Bugarima za kolonizaciju dalo Društvo Naroda, Ovo kod nas uopšte nije neko medjunarodno pitanje, nego maše interno, Mi ne menjamo rasu za rasu, mi ne mećemo svoj elemenat na zemlju sa koje je potisnut neki drugi, mi naseljavamo naš svet na zemlju koju otimamo od baruština, vetrometina, šikare, ili koju dobijamo cepajući puste utrine i zasadjujući ih šumom, Pomažući svojim slovemskim doseljenicima i dajući im slobodnu zemlju, država u isto vreme redovnim zakonima štiti i пагодnosne manjine, Rečju, naša kolonizacija na jugu dešava se po istorijskoj i ekomomskoj nuždi, a ne po političkoj veštini, Naš svet vraća se iz prenaseljenih i pasivnih krajeva ovamo u svoju staru postojbinu, koju je ostavljao pod pritiskom suvog zuluma, da spase glavu, Na terenima koji su velikim delom ostali zapuštemi, zaraženi, neprodulkiivmi, kolonista dolazi да ефуот1 kulturu, pitomimu, bogatstvo, Pero Slijepčević.

Главније црте у менталитету нашега Југа.

Словени су једна грана индоевропског стабла. Поред осталих особина, они се разликују од осталих европских народа и по своме психичком карактеру, који се у последњој линији темељи на посебним расним и антрополошким својствима, Поједини страни истраживачи (нарочито Немци) сматрају Словене врло осећајним људима: интензивна и трајна осећајност, у вези са јаком фантазијом, то је основна црта психичког карактера свих Словена. Осећајност и фантазија врло повољно утичу на интелектуални живот, па се виша интелектуална својства не могу Словенима порицати; али је трајна осећајност непријатељ форме, принципа, и дисциплине духа; аморфна психа, по њихову мишљењу, карактерише словенску осећајност,

Југословени су једна гранчица на словенској грани. Они имају посебан психички карактер, који — и поред многих примеса историјских и културних — проистиче првенствено из расне заједничке основе. Ова се посебност најбоље огледа у народноме епосу, у народним, особито маћедонским, мело"дијама, народним и карактеристичним уметничким (например Мештровићевим) умотворинама и делима уопште, и у свим другим мање изразитим манифестацијама. Нарочито се истиче у свима њима осећајност бола и носталгије, трајно осећање

129