Nova Evropa

унижења и страдања, Трпљење и страдање, то су неми чувари достојанства личног и народног у тешким историјским искушењима; а херојизам је активан агенс тога истога достојанства, које свирепост и умирање чине непосредним и видљивим. Југословенска храброст израз је бола, а не витештва и ритерских кодекса; због тога је она дубоко душевна и пуна примитивнога чојства.

Нова филозофија југословенства само модернизује идеје Илирскога Покрета и Штросмајерова Перијода, примењујући их на савремене прилике и схватања, То је пут ка реформисању оног идеолошког и културног југословенства које одувек има у Загребу јаче и славније традиције него у Београду. У Београду је пак југословенство увек било мање идеолошко и културно, а више политичко, војничко, и практично, Настало је доба реформирања нацијоналних концепција, и пок, Цвијић — сав у духу егзактне науке и србијанског јавног живота — полази најпре од емпорија и чињеница па прилази теоријама; његови закључци, свежи и снажни, често су проткани револуцијонарно-политичким рефлексијама, које су потпуно у духу београдског југословенства. Његова психолошка карактерологија не иде до дубина расне мистике, нити се пење уопште до идеалне висине југословенства; његови карактери и нису расни, него у првом реду резултирају из утицаја географске средине на човечји организам и психу. Расни фактори, политички, верски, културни, и други, играју такође извесну улогу у формирању психолошких типова, али је њихово дејство само секундарно; тако динарски тип није ни верски, ни племенски, ни културни, ни етнографски, па ни расни тип, него напросто чедо једне географске средине која је на његову психу утиснула свој неизгладиви печат, Географска средина стоји у непосредној вези са привредним, социјалним, културним, и многим другим факторима; али они баш због тога што носе тип своје географске средине употпуњују само њено примарно дејство на човека. Емпоријска метода даје несумњиво снаге и чврстине закључцима, али исто тако не диже их даље од непосредне стварности и практичних потреба садашњости, Србијанска јавност, која је проблем југословенства увек посматрала са практичне и политичке тачке гледишта, стварно је тежила јединству и уједињењу; али је зато најпре ваљало угушити антагонизам српства и хрватства, који томе највише смета,

Цвијић није нашао, а није ни тражио, општи југословенски тип, који би у себе апсорбовао племенски антагонизам, али је зато, на основу техничких психичких карактера, поделио све Јужне Словене на четири главна типа, који се ни по чему не поклапају са племенским претензијама. Место поделе на Србе, Хрвате, Словенце, и Бугаре, он је Јужне Словене по-

130