Nova Evropa

огорчена борба сељака „проти господи"“, борба између града и села, која стварно и данас још траје, Радић у граду, поименпе у Загребу, није нашао — а није ни тражио — пријатеља и присташа, — његова главна и једина мета било је духовно и политичко ослобођење сељака, или тачније: успостављање и стварање друштвеног поретка у којем би сељак, несамо као представник већине народа него народа уопште, задржао у својим рукама вођство у слободној народној држави, К овој мети требало је стићи не путем насилног преврата, побуне маса, револуцијом, већ полако, постепено, развојем. У свесном одрицању сваке силе и сваког насиља треба тражити суштину Радићевих погледа на свет. У томе је сродан са Толстојем и са Гандијем, од којих се уосталом многоме научио. Ово тумачи уједно, да се никада није могао спријатељити са методама социјализма, а још мање бољшевизма, те да је услед тога у политичкој борби врло често морао прибегавати ставу одбране и чекања, те тежиште борбе полагати у организацију а не у саму акцију. Тиме је, нарочито после Светскога Рата, дошао у неминовну и непремостиву опреку према грађанским странкама, када је — иако се још јуна 1918 у Сабору отворено дизао противу Хапсбурговаца — након слома Монархије упорно тражио и за Хрватску право самоопредељења, нехотећи од тога ни за длаку одступити, У начелу, и он је био за уједињење са Србијом; али је то уједињење имало да уследи тек након одобрења од стране народа, а не на основу закључка некаког више-мање случајно искупљеног „Народног Већа", који је он сматрао равним каквом једностраном превратном чину. Са гледишта оваког потпуно демократског схватања, Радић је морао ускратити пристанак на једну озго проглашену, чисто конструктивно смишљену, јединствену државу, а затим свом снагом побијати интегрално централистичке подлоге тако створене државне управе. Али се он увек и свагда држао само легалне одбране. Па када је, након пуних шест година, испрпао сва средства оваке одбране, подигнувши притом — крај свих протуакција режима — своју странку на 70 мандата, и када се онда одлучио да напусти свој став одбране и да се одрекне политике уздржавања, он није оклевао ни часа да то учини потпуно и до краја, под најтежим околностима једног мучног и безусловног покоравања и подчињавања. Радило се о последњем покушају, да се србијански политичари и србијанске странке придобију за владавину пуне равноправности и практично најпоузданијег поретка у свима деловима државе,

Погрешно је стога представљати Радића као бунџију и превратника, као човека запаљена и револуцијонарна; он је, напротив, био организатор који је свуда гледао да искористи ситан рад и сталожене народне и друштвене снаге за своје

179