Nova Evropa

сад хоћемо да говоримо: да важност Србије, и важност појединих народних делова уопште, не одређују поједини политичари, који су се десили у извесном часу на врховима управе, баш као ни сви политичари и становници појединих делова; него се та важност просуђује и одређује неутрално — да не кажемо, научно, — изнад и изван дневне политике и племенске или страначке заслепљености, без обзира на сувише личне осећаје и шовинистичку љубав припадника. своје уже домовине, Јер ни љубав за ужу домовину, као део целине, није увек најдубља и најискренија код самих, и код свих, њених припадника, па се често не може поредити са. родољубљем оних који су најсвеснији и најшири, који у души својој носе највише љубави за целину, и који најбоље знају шта то значи љубити домовину, Према томе, ми исповедамо јеретичку мисао: да не морају Србијанци најбоље знати важност Србије, а још мање умети одредити јој улогу и задаћу у склопу целине; и чак, да се не мора бити баш рођен Србијанац па волети Србију више и искреније него многи Србијанци, и чувати њене добро схваћене интересе боље него многи србијански професијонални политичари. Ова тврдња даје се врло лако примерима доказати, и ми имамо само да упутимо читаоца на чланак у овом броју „Нове Европе“ који поређује данашњу нашу државну кризу са кризом Србије у години 1914, Тај чланак написао је Србијанац, који је пуном паром учествовао у стварању покумановске Србије, те који је свестан и пресвестан важности Моравско-вардарске Линије за ту Србију, и за каснију Југославију, — неједампут стављао главу у торбу да до ње дође; који је, затим, узео учешћа одушевљено у борбама око стварања Југославије, а којега су србијански политички „творци“ Југославије, са Пашићем на. челу, — (пошто су онако схватили задатак званичне „Мајке Србије" према Јужној Србији после Балканског Рата, како је он то описао) — ставили пред преки суд и, усред рата за ослобођење и уједињење, заједно са најбољима од његова друштва, са најватренијим србијанским родољубима и правим творцима. Југославије, осудили на робију или на вешала; Србијанац, напокон, који још и данас, после свега што му је учињено, живећи у туђини и квасећи сузама тешки изгнанички хлеб, букти родољубљем и пати слушајући и читајући шта се све ради овде у Југославији, под вођством и у име Србије, Љуба Давидовић и Милан Грол познају врло добро, исто као и ми, ову скорашњу историју Србије и повест постанка Југославије, па није потребно — надамо се — да их још и даље уверавамо, у свој својој скромности, да и ми (сви ми око „Нове Европе“) више волимо Србију, и боље знамо зашто је волимо, него већи део оних рођених Србијанаца који данас седе у министарским фотељама, или по скупштинским и партијским од-

282