Nova Evropa

— Marko Cemović, čije će pismo Uredništvu čitaoci naći malo niže... U njemu G. Cemović priznaje, i potvrdjuje, da sam cifre kojima sam operisao dobio od njega, Sedeli smo zajedno, 13. oktobra, u velikoj sali „Novog Vremena', bilo je posle ponoći; u sali je bilo više saradnik4A, koji su delomično čuli naš razgovor, i videli kako smo G, Cemović i ja pažljivo razgledali i proučavali knjigu i cifre što ih on donese, a kojima sam se ja onda koristio verujući u njihovu verodostojnost, Gde bih tražio podatke o srpskom pitanju, ako ne od sekretara Srpskoga Poslanstva?!...« (»Novoe Vremja« od 18. oktobra 1908). Tako je srpska diplomacija stvarala Jugoslaviju!...

I Hrvati su nam pohitali u pomoć! Doputovao je, sa svojom ženom, G. Stjepan Radić, vodja »Mlado-hrvatske stranke«, Rusi ба lepo dočekaše, i objaviše dolazak »poznatog panslaviste«, koji da je nedavno izdao knjigu o »slovenskoj politici u Нарзburškoj Monarhiji«, u kojoj namesto Austrije traži » Jugoistočne Sjedinjene Države« pod skiptrom Hapsburg4; u sastav ovih sjedinjenih državš imale bi ući sve zemlje Balkanskoša Poluostrva, zajedno sa Carigradom, i sa Malom Azijom, Palestinom, i Egiptom, dok bi se na severu, kao pandan, ujedinile Poljska, Litva, Kuronija, i cela Ukrajina od Karpata do Kavkaza! Jer, po rečima iskusnoga pisca (па 517, 44), Malorusi »logički« pripadaju Evropi a ne Rusiji! Kao što se vidi, Radić je i onda bio pun ideja, i to »logičkih«,., Radić nam je dakle doneo svoj »austroslavizam«, koji su Rusi, uostalom, odmah provideli {vidi »Novoe Vremja« od 20, oktobra 1908), Ali se Radić nije uplašio, — to mu nikad nije bila slaba strana; samo se ograničio nato da svoje ideje propaguje privatno, po salonima i kabinetima; a glavna mu je ideja bila: da je Aneksija korisna i za Južne Slovene i naročito za Rusiju... Jednom prilikom, ia i Luka Pišteljić (koji sad živi u Podgorici) panemo na jedno Radićevo predavanje o Aneksiji; slušaoci se bili toliko uzrujali slušajući što Radić govori, da je Radić našao za potrebno da sutradan otputuje u Moskvu! Suština onoga što je on tada imao da kaže, a što je i do Aneksije pisao u svojim člancima po ruskim časopisima, mogla bi se ukratko izložiti ovako: »Bosna i Hercegovina ne mogu biti bedemom protivu madžarske i germanske najezde, a još manje sponom izmedju Srbš i Hrvata; stoša treba prekinuti dalju diskusiju o srpskohrvatskom pitanju, koja ugrožava i jedne i druge rascepom etnogralske zajednice, najačeg oslonca njihovih nacijonalnih i političkih težnja... Iz toga škripca bilo bi dva izlaza; ili da se „austro-madžarski Srbi i Slovenci ujedine pod Hrvatima, i da pod njihovim vodjstvom a u savezu s ostalim Slovenima Моnarhije traže potpunu unutarnju državnu avtonomiju svih južnoslovenskih pokrajina — sličnu češkoj avtonomiji, i ostalima na severu Monarhije —; ili svi oni — Slovenci, Hrvati, i ,austro-

75