Nova Evropa

kući koja je Vaša, Ja razumem Vašu mevolju, i želeo bih da mi oprostite. Ali, Vaša kuća čuva se s najvećom brižljivošću, a ruže u vriu posvećene su uspomenama ikoje u njoj žive, Molim Vas, počastite me pa dodjite ua Karnjako sutra, 1, maja, u 5 sati, ili mi označite dam i čas koje izvolite izabrati, Hvala lepol

30, aprila 1921, Gabriele d' Annunzio,«

Gospodja Tode ode onamo, puna nade i drhćući, i pesnik je srdačno dočekuje, — »Vaša kuća je kod mene u dobrim таата, Pomislite, da je pala šaka nekome ko je ne bi umeo cenitile... A posle pita: »Šta mogu učinili za Vas?« Ona mu otvoreno kaže: »Kad već sami pitate, — želela bih znati, koliko još mislite ostati u mojoj kući?« — Nato јој оп од50vara: »Moj me život doni van, na velike zadatke. Ne znam baš tačno, ali otprilike jedno šest nedelja,« 1I onda joj priča o njenome mužu: »Mora da je bio vanredan čovek, Ja to sudim po njeđovim zabeleškama, One su mi veoma dobro došle.« Kako je došao do tih zabeležaka, razumeće se kad se čuje da je, odmah po svom dolasku, dao dozvati bravara, kojemu je naredio da silom otvori pisaći stol Henrika Tode, koji je onda pregledajući ispreturio. Gospodja Tode nije, tada još, to znala, već mu se obraća s puno poverenja i moli ga: »Budite tako dobri pa se zauzmite u Rimu kod nadležnih, da mi vrate moju kuću,« LI on joj obeća, A evo kako ispunjava svoje obećanje. Nesamo da nije ništa učinio da bi ona svoju kuću dobila natrag6, nedo je učinio sve da bi vilu — sam zadržao. Da, poslao je potajno jednog posrednika u Rim, da izradi kod Vlade da mu vilu dade ma poklon, Kad je to čula gospodja Tode, bržebolje ode u Rim,

I tamam je sve pošlo dobrim putem, te je bilo izgleda da dobije opet Vilu Karnjako, kad ali iskrsnu kriza Vlade, i prijatelj Danuncijev Beloti postade Ministrom Trgovine, Pet dana kasnije, Vila Karnjako postade svojinom Danuncija! U jednoj depeši, on se ovako zahvaljuje na daru: »Sada ću potalijaniti Jezero Garda, Еазфегаби varvare koji su dosad po njemu fusarili,. Pazikući objavljuje: »Sad je ova kuća moja«; a kad ona brizne u plač, i zavapi: »Jadna moja milostival!l« — on se pravi tronut, i uverava je da će gospodji Tode dati sve stvari koje ova želi; »još više, ja ću se zauzeti kod Vlade da joj isplate odštetu«, Prevarena udovica ide k njemu, ali je on ne prima...

Gospodja Tode je po rodjenju Dankinja, U Рапзкој зе сео svet uzrujao slušajući kako se Danuncijo drži prema jednoj ugdlednoj zemljakinji, Dansko Književno Društvo šalje Danunciju jedno uljudno napisano pismo, tražeći objašnjenje; on ne одбомата. Piše ponovo, oštrije, veoma oštro, Danuncijo se asudjuje da vredja svoje danske drugove пеодбомагајис! :т па pisma, Ipak, on je uznemiren, pa piše gospodji Tođe:

115