Nova Evropa

1920, prema jednodušnom пајаги ЈеКата, usled nedostatka птапе. Ја пјеба озфаја је, озат епа, пјебоуа udovica, Sve пјепо шпапје БИо је: УЏа Катпјако 1 50 se nalazilo u njoj. Vila je ostala bila a dobrim rukama: dvoje pouzdanih čeljadi čuvali su je kao da je njihova vlastita, vrtar i pazikuća, Doduše, još 1918 pala je bila pod sekvestar, a 1921 konfiskovana je od talijanske Vlade, Ali nije bilo razloga za naročitu bojazan, Tako je gospodja Tode sedela, žalosna, u Damskoj. čekajući na trenutak da se vrati onamo gde bi je sve uspomene vezivale za drašoš pokojnika, Тада čuje, da je u Vila Karnjako ušao Danuncijo, ispočetka nije verovala, ali joj prijatelji pri Talijanskom Poslanstvu potvrdiše glas, Uznemirena, ode odmah dole, i gle istina je: Danuncijo se nastanio u Vili Karnjako, baš kao da je njećova, Došao je onamo sa svitom, Kralj pesnik4! Došao je s legijonašima, na osam automobil4!

Čim Je prispeo, upitao je, da li se tu može stanovati, Nisu ga puštali unutra; kazali mu, da je Vlada udarila pečat na kuću, i da će se ulaženje smatrati provaljivanjem, Danuncijo odgovori s osmehom na usnama: »Za Danuncija nema pečata!« I prebije pečat... Što je u kući video, očigledno mu se svidelo. Kakav ratni pleni Po zidovima, zastrtim starim skupocenim venecijanskim crkvenim stiharima, vise divme slike. Tamo Rembrant, ovde Hans Toma! Medju notama partiture pisane rukom Rikarda Vagnera, A tek biblijoteka! Preko 7000 svezaka! Medju njima takozvani »Nemačko-rimski Psaltir«, od neocenjive vrednosti, Danuncijo se raspoznaje u ovakim stvarima, — zna koliko šta vredi. Izlazi kroz vrata u veličanstveni park pred kućom. Kakve divote! Medju prastarim livanskim kedrima antički mramorni spomenici; svud uokolo maslinova drveta, loza, neđovana zelena trava, On se je odlučio: »Ostajem ovde.« 1 ostao je...

U to doba, Danuncijo je imao vilu u neposrednoj blizini Vile Karnjako. Ta vilu, od 6—7 soba, poklonio mu je bio gradski načelnik varošice Maderno, iz oduševljenja, kad se pesnik vratio sa Rijeke, Otmica Karnjaka izvedema je dakle iz puste dramzivosti; pa kad Danuncijo kaže, da ga »niko ne može optužili sa dramzivosti nakon njeSova života puna požrtvovnosti«, onda mu ja moram odgovoriti, da sam ja taj niko, Gospodja Tode, koja je sve svoje imanje u ratu izgubila, nema krova nad glavom, i nemogući da veruje da bi se jedan pesnik, kao kukavica, ugnezdio u njenu kuću, ide prestrašena da ба potraži i da ga pita šta misli, A velikodušni pesnik, koji je pušta da čeka u predsoblju, i kome nije dovoljno ime udove gospodje Henrika Tode, piše joj pismo:

»Zahvaljujem Vam za počast koju ćete mi učiniti svojim milostivim (posetom, Veoma mi je mučno pri pomisli da treba đa Vas primim u

114