Nova Evropa

ним сјајем, па и данас још не престаје да игра улогу будитеља и чувара бугарског народног генија, бугарске љубави за слободом, и богомилског критицизма. Пајсијева је историја задахнула новим животом и нацијоналним осећањем бугарску књижевност, која отада црпе нову снагу у радовима епископа Софронија. (1739—1815), снажи се просветним радовима Петра Берона, Неофита Рилског, и Неофита Бозвелија, и наједном се осећа тако снажна да напушта рад мирне пропаганде, те се са Савом Ст. Раковским (1821—1867) баца у буран покрет буне против турске тираније. У „Горском Путнику“, главном раду Раковског, налази се први знатнији споменик новог правца; с њиме, и осталим списима и јавним радом Раковског, бунтовно расположење бугарске литературе шири се и захвата и оне писце који дотле нису мислили да се боре противу турског јарма с пушком у руци, Тако је Добри Чинтулов (1822—1890), привидно скромни сливенски учитељ, око 1860 написао низ бунтовних патријотских песама које и данас народ пева,

Скупа с Чинтуловом излази на песничку позорницу највећи бугарски песник оног времена: Петко Рачев Славејков (1827—1895), чија је стогодишњица од рођења прослављена пре две године. И Петко Славејков, као и његови предшасници, није само уметник, — он не затвара очи над судбином народа: готово цео његов песнички рад проткан је јавним питањима; циљ му је добро народа, одвраћање од хеленизма, културно буђење, и ослобођење од турског ропства. Али снага талента Петка Славејкова лежи баш у томе што је, уза сав свој социјални рад, успео да напише неколико епских песама („Изворт на Белоногата“), и низ лирских песама, које су и до данас остали главним споменицима бугарске литературе.

Паралелно са Славејковом, још један писац креће бугарску књижевност на пут револуције; Љубен Каравелов (1837—1879), први бугарски прозајист већега стила, И Каравелов је, да га судбина народа није била одвећ заокупила, могао постати првокласан уметник, Али он, као и Раковски, и као многи други пред њим, волео је прво народ па тек онда себе и своју славу, Зато он учествује активно у борби за слободу Бугарске, и бежи иза тога у Букурешт, где ступа на чело бугарске емиграције, која је играла тако важну улогу у ослободилачком покрету. Иако утонуо у свој револуцијонарни рад, он не заборавља на књижевност, коју обогаћује читавим низом приповедака, међу којима се неке, као например „Блгари от старо време", могу и данас с насладом читати ради красног језика, и здравог реализма који је плод финог и дубоког посматрања. Није далеко од идеала Каравелова ни други борац за бугарску независност: Васил Друмев (1838—1901), аутор најбоље бугарске драме „Иванко"; и он

1

189