Nova Evropa

није само борац за чисту поезију, у њему има и нешто бунтовно, као у Ботева, и то бунтовно зове га да се, у годинама 1902 и 1903, бори као четник у Македонији и да погине у једној страшној и досад неразјашњеној породичној драми, пошто је написао био своје дивне стихове (сабрани су у књизи „Подир сјенкитје на облаците"), две драме, и извршио обнову бугарског песничког језика,

После Пенче Славејкова, Петка Тодорова, и Јаворова, и после Кирила Христова (рођена 1875), првог бугарског мајстора у еротичној поезији и песника апсолутног индивидуализма, бугарска књижевност прелази у нов перијод, Истанчан и углађен и у поезији и у прози, бугарски бунтовни дух окреће се, у тражењу уметничког и социјалног идеала, новим путевима, и у свом незадовољству још није себи нашао право место, Читава плејада нових писаца јавила се на пољу лепе књижевности од 1910 наовамо, стварајући нове вредности бугарског уметничког духа; али ове још нису довршиле своју кристализацију, и ради тога се не могу још класификовати. Ипак се може већ данас рећи да је нова бугарска литература још увек пуна борбенога духа под чијим се импулзом развијала за ранијих. перијода, само што је сад борба добила други правац: она губи готово посвема свој социјални карактер, па престаје да буде и борба за лепоту у ширем смислу; појављују сеи у Бугарској литерарне „школе“, које воде међу собом борбу о превласт. Тако се, у прози, образовала школа реалиста под утицајем Вазовљевих романа и приповедака, као и под утицајем његова друга и присташе Т. Г. Влајкова (род. 1865). Први је у тој школи Елин Пелин (рођен 1878), писац сочних и топлих прича из сеоског живота, пун снаге и непокварене и разумне индивидуалности, Уз њега су: Георги П. Стаматов (рођен 1869), мајстор психолошке анализе, и Добри Немиров (рођен 1880), који се истакао као даровит писац („Дело Нр. 9", „Братја“), и који је данас несумњиво најбољи бугарски романсијер. Иза ове тројице долази читав низ других, почевши с Јорданом Јовковом (рођен 1884), који својом уметношћу и јасним причањем потсећа на Толстоја, а са својим причама из народног живота иде поуздано к оном високом месту у бугарској литератури које су пре њега заузимали Вазов и Ботев. Иза Јовкова треба споменути Георги Рајчева, К, Константинова, Михајла Кремена, Ст, Чилингирова, П. Петканова, и многе друге. У реалистичку школу има се убројати и Ст. Костов, писац драма „Златната Мина“ и „Големанов“, најбољих комедија бугарских за последњих година. До извесне мере реалист је и Рачо Стојанов, писац драме „Мајстори“, која је написана донекле под утицајем Тодорова (играна 1927 и 1928 с великим успехом).

192