Nova Evropa

Величков (1856—1907), песник-страдалник, који опет није само песник него и борац за народ и културни радник. Он је први мајстор епистоларног стила („Писма от Рим"), и преводилап Дантеова „Пакла". Напоредо с њим делује жучни и жустри Стојан Михајловски (1854—1927), који види све негативне појаве социјалног живота у новоослобођеној домовини, па их немилосрдно шиба. Сатирик је и Алеко Кон_стантинов (1863—1897), аутор „Баи-Гање", тог зборника прича у којима је описан просечни Бугарин са свим својим позитивним особинама у раду, са својом непретенцијозношћу и тврдоглавошћу, и уједно са свим недостацима, који су појачани још добро неасимилованом западном културом. Ова култура баца своје таласе на Бугарску после Ослобођења; али они остају на површини, јер их родна груда исушена дугим робовањем не може да упије; отуда ничу многе гљиве и паразити, многе болештине и недаће, које су се онда звале „цивилизацијом".

И Вазов и Величков и Михајловски и Константинов борци су, попут њихових претходника. Жица грађанске храбрости најзвучнија је на њиховој лири. Они тако хоће, и зато је бугарска литература борбена. Тек после почетка ХХ века књижевност се полако удаљава од агоре, да поклони више пажње унутрашњој страни своје уметности. Али ни сада не ишчезавају борбени елементи, само што су људи од пера били раније борци за слободу, па онда за социјална права; а сад постају борци за лепоту. Први међу њима био је Џенчо Славејков (1866—1912), син старог Петка Славејкова, који се целог свог живота борио за песнички језик бугарски, за бугарску песничку мисао, па је — уза своју болест — водио борбу против филистерије, која, није разумела његових напора и његову филозофију. Пенчо преноси смело на бугарско тле утицаје западних модерниста и филозофа, па с помоћу своје дубоке духовне личности, и снагом велике своје културе, успева да. створи красне стихове („Сан на штастие"), модерну епопеју („Крвава пјесен"), тако да пред смрт постаје озбиљним кандидатом за Нобелову Награду. Борци за лепоту, за уметничко савршенство, јесу и два његова сарадника: Петко Ј. Тодоров, и Пеју К, Јаворов. Петко Тодоров (1879—1916), посветио је цели живот настојању, да из грађе бугарских народних умотворина (песама, прича, и другог народног предања) створи дела општељудског значаја; и он је у некојим својим драмама. („Змејува свадба“ и „Зидари"), и у „Идилама“ (две књиге) готово постигао свој циљ, П. Јаворов (1877 — 1914) се борио за уметнички идеал; да утанча бугарску поезију, да ју проплете нервозом и чувственошћу новог времена, да од поезије створи прецизан инструменат којим би се дало изразити све што скрива душа модерна човека. Али Јаворов

191