Nova Evropa

нима, возећи се према северу, војници су се узвицима ругали батаљонима који су ишли пешке у супротном правцу, пребачени из суседних армија да би што пре заузели напуштена места, Али већ после прве ноћи и ови су батаљони отказивали верност, Тако су 28. октобра једновремено отказали послушност два чешка стрељачка пука, затим Маџари, Хрвати и Срби 105, пука, па Чеси у 8., 14, и 28. стрељачким пуковима, те пукови 119, и 25. у којима су били помешани Чеси, Немци, и Пољаци; даље, Срби у 25. и 26, хонведским пешадијским пуковима, босанско-херцеговачки пукови 4.и 5. и 4. босански јегерски батаљон. Чеси су се позивали нато, да их зову у домовину; они су причвршћивали нацијоналне чешке кокарде на својим капама, изјављујући да неће даље да иду и да ратују. Хрвати су се угледали на пример Маџара: будући да су Мапари одлазили у своју отаџбину, била је и њихова жеља да се врате у Хрватску, и да бране своју властиту груду. Тако се брзо ширила зараза по целоме фронту, и број побуњених пукова повећавао се сваког часа.

Да би се и код оних који су још били поуздани појавили неодлучност и колебање, Врховна Команда је (29. октобра) послала на бојиште следећу депешу: „Тежње нацијоналних савета иду затим да се у новим државним јединицама, које се имају створити, пропагује републиканско државно уређење. О овоме није запитана војска на фронту, у којој се налазе сви мушкарци од 18, до 50. године старости, те која је у истини представник народа. Пожељне су телеграфске изјаве пукова и установа, који непринуђени од својих официра подижу свој глас за монархију и династију. Овакве изјаве одмах слати Врховној Команди, која ће се постарати да исте спроведе даље, Од нарочите су важности изјаве немачких јединица, јер ће се 30, октобра у подне одржати у Бечу одлучна седница Немачко-нацијоналног Савета." Ова депеша није свима достављена. Од стране трупа, она је примљена без нарочитог интереса, и тек је мали број на њу одговорио; већина војника нису схватали, зашто их сам Цар пита да ли су за монархију или за републику !

Само оне трупе које су се налазиле непосредно под ватром биле су изван политике, оне су се храбро бориле и с успехом одбијале све јурише, који су стално понављани, почев од 24. октобра, источно од Бренте и дуж реке Пијаве, од стране Талијана који су сазнали били за растројство у аустроугарској војсци. Кад је наређено да трупе напусте своје положаје. и да се повуку према граници Аустрије, оне су се повлачиле непрекидајући битке, па су још при самом одступању узимале заробљенике. Али је у позадини распад узимао све више маха и све веће размере. Једини је спас могао доћи још од безодвлачног прекида борбе.

226