Nova Evropa

од стране Балканског Полуострва, владајући кругови осетили су одједаред потребу да се у што већој мери изађе усусрет жељама појединих народа, како би се подгрејао њихов патријотизам према заједничкој отаџбини. Поново је покренуто питање о претварању Двојне Монархије у троједницу, с помоћу успостављања једне краљевине Југословена. Уједињење растурених делова Пољске сматрало се већ као питање позитивно решено, док су представницима Чеха дата била иако не довољно препизна али довољно широка обећања, која су могли тумачити како су год хтели, Али се чинило да све ово још није довољно, па је цар Карло 17. октобра 1918 године издао манифест „Мојим верним аустријским народима“, којим је проглашено, да ће одсада сваки народ имати на својој територији самостално државно уређење, а Аустрија да ће бити савезом свих ових држава. Од посланика који су представљали народе у Рајхстагу имало се образовати нацијоналне савете који би сарађивали на пројектованоме преуређењу, све док се не створе нова државна тела на основу самоодређења народа, Знатни део ових обећања поништавала је напомена, да преуређењем неће бити никако такнуте земље припадајуће Светој Круни Угарске, Резултати Манифеста, који су се ускоро показали, били су супротни онима што су их очекивали цар Карло и његови саветници: место општег аустроугарског патријотизма, код сваког народа разбуђени су и проговорили су интереси њихове нове, сада слободне отаџбине, која их је позивала кући на одбрану својих родних груда и њива. Напред примером ишли су Маџари. Њима су чак у ровове

на фронту допирали позиви грофа Карољија, који је тражио да се Угарска одвоји од Аустрије, те је у најбољем случају допуштао само одржање персоналне уније, Представници Чешког Народа држали су се више него резервисано, Тврдили су, да. се питање будућег државног уређења Чешке никако не може сматрати унутрашњим питањем Аустрије, већ да се то питање има да расправља на Мировној Конференцији, као међународно питање, будући да је Чешка призната као једна од ратујућих странака у редовима Антанте, Ови политички моменти довели су до тога да је за војску на фронту настављање борбе постало стварно немогућним, и већ 24. октобра затражиле су две маџарске дивизије —- 27. пешачка, и 38, хонведска, — да буду повучене с фронта и отпремљене у домовину. Команданти пукова ускоро · су увидели да се под силу ништа не може, па су пред пу-' кове иступали виши старешине, укључујући команданте корпуса, па чак на концу конца и сам надвојвода Јосиф, заповедник целе војске на Тиролском Фронту, — али војници нису попуштали од својих захтева, и обе оне маџарске дивизије напустиле су своје положаје, Кад су се кренули преко брда к најближој железничкој станици, и кад су већ седели у ваго-

225