Nova Evropa

datuma, koja je — kako su i neki naši časopisi zabeležili dobila prošle godine Pulicerovu nagradu. To je u isti mah i jedna od retko uspelih stvari ove sezone, Jer se evo već igra neprekidno nekoliko mesec4. O Nil je poznat sa svoje sklonosti k eksperimentisanju: retko da su dve njegove stvari radjene istom tehnikom, To je pravi moderan duh, večito nervozan, nezadovoljan, Srozničavo aktivan, neumoran, brzo zasićen žudjenom voćkom u koju jedva što je zagrizao. U svojim Котаdima, on je išao i stazom stare, konvencijonalne drame (kao u »Ani Hristi«), i stazom moderne, Kajzerove tehnike (kao u »Čupavom Majmunu«). U nješovoj odličnoj drami od pre četiri čodine, »Desire Under the Elms«, videli smo opet nekoliko trikova pozajmljenih sa moderne nemačke pozornice; dok da u ove dve poslednje njeđove stvari, u »Stranfe Interluade« i u »Dynamo«, vidimo u jednoj sasvim novoj formi, O Nil je počeo svoju karijeru briljantnim, kratkim komadima u po jednom činu; a namerava da je završi, kako izgleda, glomaznim dramskim ciklusima, »Strange Interlude« je komad u devet činova, koji počinje u pet-i-po sati posle-podne, a završava O ponoći, sa odmorom od jedan-sat-i-petnajst minuta iza petog čina. »Dynam o« je pak tek prvi deo jedno8 dramskog ciklusa od tri komada, od kojih dva druga, »Without Ending” of Days« i »It Cannot Be Made, nisu još gotovi za prikazivanje. Sem toga, O Nil je zaveo sada još jednu »novinu« — koja je u stvari starija od Šekspira —: naročito emfaziranje onog glasnog iskazivanja misli što se u starim tekstovima obično obeležavalo iza imena lica koje govori, i u zagradi (»na strani« ili »za sebe«). Tako je u komadu »Strange Tnterlude« svaka rečenica iz dijaloga propraćena sa jednim često još dužim pasusom »na strani«, Efekat je značajan, i dosta puta zanimljiv; mada je nekoliko kritičara (kao naprimer St. John Ervine) napalo na ovu novinu koja nije nova.

Od svogš komada »Desire Under the Elms«, O Nil pokazuje sve veću sklonost ka Nju-Inglendu, ka problemima, tipovima, puritanskoj osnovi, i skamenjenim dušama, ove kolevke nove američke civilizacije. U »Strange Interlude« on postaje više psihološ i filozof, Njegova analiza moderne američke žene, njeđovo tako duhovito šibanje eđojizma, samosvesti, i besomučno8 stremljenja ka večitom dominiranju — skoro kao neke svesti polne superijornosti kod savremene Američanke = izvedeno je u ovom komadu tako precizno, tako suptilno i živo, da iza poslednjeg čina osećate kako vam se duša napunila gorčinom, Nina Lids, glavna ličnost u igri, ostavlja bezdušno starog oca, jednog profesora klasičnih jezika na nekom njuinglendskom koledžu, nerazumevajući, ili bolje reći nehoteći da razume, agoniju stara čoveka koji je navikao u životu da se neko uvek o njemu stara, da mu daje direktivu, da mu ku-

244