Nova Evropa

величине другога и треће:а реда, ипак нам не пада на ум да оспоравамо вредност самих установа организованог знанственог рада и стручне спреме; па не мислимо, овом приликом, задирати ни у наше домаће „храмове науке", и износити њихове недостатке или сувишности. Нека живе, развијају се, и цвате!,.. Хоћемо само да кажемо, да има људи од вредности, и од дара, који не спадају у те установе, или се бар не сналазе у њима и кад су унутри. Могло би се рећи да ти људи, у једну руку, нису још зрели за Академију, док — у другу руку — они главом надмашују све Академије; али, у сваком случају, они се не даду мерити истим мерилом, нити њих могу бирати и оцењивати, као себи равне, организовани духовни и научни радници, јер су то борци и ствараоци, револуцијонари, а не стручњаци („специјалисти“) који „сређују материјал“ и „разрађују науку“. То су рођени неакадемици, не-доктори, људи који вечито траже и иду за истином и лепотом, и који никад нису задовољни с испитивањима која врше, који постављају све нова питања и решавају проблеме, а нису никад готови, и не кажу да су ишта „научно“ испитали, Ако имају успеха, и ако врше утицај, онда њих знају и без титуле; управо, њихово име не трпи титуле и јавног признања. Како је смешно, например, кад Мештровићу — у Загребу — говоре: „Господине Професоре"; или, кад би га изабрали почасним доктором, па написали „Др. Иван Мештровић" !,.. Ми смо мислили, и веровали, да и Богдан Поповић спада у таке неакадемике; а гле, преварисмо се: од њега постаде прво „академик“, па сад ево чак и „почасни доктор" („ћегззе Поктог баг!“)...

Да Богдана Поповића изузмемо из реда обичних научника и професора Универзитета (из којега се најчешће рекрутују чланови Академија, наши „бесмртници“), наводило нас је не толико његово некадашње лично уверење, и мишљење што га је у свом ранијем животу имао о почастима и академским титулама, колико пре свега његов рад, и његов начин рада, који је био све пре него „академски“. Друг и, донекле, следбеник Љубомира Недића, и учитељ Јована Скерлића, Богдан Поповић оставиће трага у нашој књижевној и културној повести — баш као и Недић и Скерлић — више као појава, као личност, него по резултатима својих истраживања и по дефинитивној вредности својих судова. О њему ће се говорити, и његово ће се име спомињати, и онда кад добар део његових судова буду претрпели знатне промене, или не буду уопште више стајали; јер у томе је његова нарочита способност и његова снага, да се дотицао крупних питања, и захватао ствари из дубине и у целини. Богдан Поповић, у свом ранијем животу, имао је храбрости да размахне и десно и лево и да удари по сред среде, ако му се чинило да ствар, или појам, треба рашчистити; што не значи — наравно — да их је одмах

252