Nova Evropa

„Зборник у част Богдана Поповића“, у овом случају био доиста више искрен и више спонтан него код сличних приредаба. И исто тако, не може се превидети да је Г. Богдан Поповић, крај све аутокритике с којом је пратио похвале њему упућене, и крај све филозофске увиђавности да је „једино право задовољство ништа нежелети“, без много роптања и без нарочитог отимања допустио, да почасти пљуште на његову слављеничку главу, и да он недељама буде „предмет хронике" по новинама. И једно и друго, и то обилно одавање признања у данашње време у нашој земљи у којој се — како слављеник рече — од неко доба заслуге не признају радо, и непротивљење прослављању од стране човека који је у свом ранијем животу — како рече — био свакад изненађен кад би му нека почаст пала у део, зато што није за то радио па је није ни ишчекивао, и једно и друго, кажемо, нас не мало збуњује, и —- признаћемо искрено — изазива у нама извесно нелагодно осећање, иако поуздано спадамо међу оне поштоватеље и — ако смемо рећи — пријатеље Богдана Поповића који никада нису посумњали у његове велике духовне способности и који су му одувек само добра желели. Покушаћемо да о том осећању дамо прво мало рачуна сами себи, па да га онда укратко — објаснимо и нашим читаоцима.

Пре више година, на омоту једног броја „Нове Европе“ (од 11, априла 1921), забележили смо да је Богдан Поповић постао чланом Српске Академије Наука, па смо ту вест пропратили речима: „Ти аиодие2",,. Ово није било, тада, ни празна фраза, од наше стране, ни подругљиво заједање, већ једна болна констатација, [е две речи имале су да значе, и то је добар познавалац ствари могао из њих да ишчита, да je B Богдан Поповић, борац за слободно стварање и истраживач и љубитељ истине, бацио копље у трње, па претпоставио да комотно седне у фотељу „бесмртника“, — исти Богдан Поповић који се, кроз цео свој ранији живот, одупирао „Академији" и свему „академском“, и који је у исти мах добро знао да их у Српској Краљевској Академији има мало који му могу учинити част да га одликују својим избором и својим признањем. Он је тада попустио и постао сам „академиком“. Па је, наравно, сада било мало разлога да не пође даље истим путем и не прими и титулу „почасног доктора“ Београдског Универзитета,

Част и поштовање Академијама и академицима (некима више некима мање(), — нико не мисли потцењивати њихов значај и њихов рад, нити одрицати смисао и достојанство академским почастима и докторским титулама. Далеко од тога ! Маколико да заостајемо за културним Западом и у том погледу, па на наше Универзитете и у наше Академије пуштамо, поред одиста „уважених“ и „заслужних“, пи духовне и моралне

251