Nova Evropa

novinarima, i odvede me jednog dana u salon Ledi Pedžet, gde sam prvi put posle sloma Srbije imao prilike obavestiti zapadni svet o našim patnjama i o — daljim namerama za stvaranje Jugoslavije, Onda sam se, prvom prilikom, prebacio u Petrograd,

Tu u Petrogradu osetio sam se, naravno, kod kuće, u svom ambijentu, pa nisam časio časa da dam oduške svemu što mi je pritiskivalo dušu, i da olakšam savest, Već sutradan po dolasku, u salonu A, N. Brjančaninova, pred nekoliko stotina zvanica predstavnika ruske i savezničke diplomacije, vojske, štampe, nauke, politike, — pričao sam prvi put o velikoj katastrofi, Slika u prah i pepeo pretvorene Srbije lebdela mi je živo pred očima, i ja sam govorio što mi je na um padalo, Kad sam završio, ceo salon ćutao je kao da je izgubio dah, — glave oborene, baš kao na sprovodu.., Sećam se, kad sam pogledao uokolo, da sam spazio Spalajkovića, poslanika Srbije, sa suzama u očima, Lucida intervalla!... To je bilo oko 20, januara 1916. Odjeci ovog sastanka dopirali su čak i do pojedinih izaslanika Jugoslovenskog Odbora, koji su inače živeli u uverenju, da propaganda u Rusiji za jugoslovensku stvar počinje tek sa njihovim doputovanjem u Rusiju. Tako je Dr. Ante Mandić ovako zabeležio svoje utiske s ove večeri kod Brjančaninova, kroz pero dospodje Milade Paulove: »... Javio se nov okretan branič srpske stvari, ruski novinar Dušan Semiz, Bošnjak po poreklu, koji je udario novu žicu, u Rusiji dotle najmanje poznatu, t. ј. talijansko izdajstvo, Držanje Italije vanredno je uzbudilo osećaje ruskoga društva, i prouzročilo preokret u mišljenju čak i o Bugarima, Sam D. N. Vergun držao je uzbudjen govor, u kome je priznavao da je voleo Bugare, ali da se je u njima prevario...« (Vidi knjigu »Jugoslavenski Odbor«, str. 175/176).

U toku januara i februara 1916, objavile su »Birževija Vjedomosti« čitavu seriju mojih članaka pod naslovom »Poslednji dani Srbijini« i »Srpska Golgota«, u kojima sam opisao celu borbu i katastrofu, te tražio da se kazne krivci a spase Srbija, jer bi njenom propašću uginule i nade u oslobodjenje i ujedinjenje Jugoslavije, Udarismo tada još u jednu »novu žicu«, — povedosmo živu akciju za spasavanje ostataka Srpske Vojske. Doduše, zamerka sa »diplomatske« srpske strane usledila je neposredno: jedan činovnik Poslanstva u Petrogradu

prekori me za moje članke, na koje mu je — kaže — skrenuo pažnju njegov japanski kolega: »Po Vama izgleda kao da su | satrveni i Srbija i Vojska, — a to ne sme biti!,..« Smelo-

| nesmelo, tek mi održasmo svu silu sastanaka, predavanja, i referata, pa kad je efekat u Petrogradu bio očigledan, prenesosmo polje rada u Moskvu, gde smo odmah našli pristap u sve velike listove, U »Literarno-hudožestvenom Kružoku«, na Baljšoj Dimitrovki, održan je jedan od prvih intimnih sastanaka sa ruskim književnicima i publicistima, o kojemu roman G

366