Nova Evropa

нат

савлвиритана не етаттнктврнаР

петине цене атара u

Oyoeore Berar ar Sapin arni Bana

grdi i potcenjuje do mile volje, baš kako mu u onom času pada na um, ili — što je još gore — kako je u onom času lično raspoložen, odnosno neraspoložen, prema piscu i delu, pevaču i glumcu, upravitelju i reditelju, o kojima piše i koji mu dolaze pod pero. Nije čudo onda da tu biva svašta, i — često koješta. Pod rubrikom »Kazalište« možete čitati, ponekad, o istom predmetu, najrazličnije sudove: lični motivi diktiraju jednome jedno mišljenje, drugome drugo, onom prvom suprofno; a budući da nema nikoga ko bi oba suda uporedio, i родукбао kontroli, to čitalac ima zadovoljstvo da sluša, u isti mah i na istom mestu, da je taj i taj pisac, ili glumac, odličan, odnosno da je ispod kritike i da ništa ne valja, To zadovoljstvo розтаје, naravno, sumnjivo, i opasno, kad se radi o narodnim ustanovama, o javnim predstavama, o ljudima koji od kritike, dobrim delom, zavise; svi oni trpe štete, pa ponekad i propadaju, jedino usled ćudi pojedinih skribenata nad kojima nema nadzora, i koji ostaju — redovno — nekažnjeni,

Da li preterujemo kad ovako govorimo? — Držimo da ne. U Zagrebu, naime, direktori i urednici listova — bar oni glavni — 1 sami priznaju, da oni ne čitaju kritika u svojim vlastitim novinama, podotovo ne kritike koje se tiču književnosti, kazališta, i muzike, već da dotične rubrike prepuštaju potpuno kritičarima koje za to angažuju, Kad bi ti kritičari bili neosporni autoriteti, ili bar ljudi svesni svoje kritičarske dužnosti, ni p6 jada, — stvar bi bila u redu; ali su takvi kritičari retki. Retki su već i zato što su retki vlasnici i direktori listova koji vode računa o tome kome poveravaju svoje rubrike, ili koji hoće da plate pristojan honorar stručnim i valjanim kritičarima, Još manje pada na um našim novinarskim poslodavcima, da odg ajaju ozbiljne i stručne kritičare, Nego, čuje se da taj i taj svira u klavir ili vijolinu, i hajd budi kritičar! Il, mlad čovek ume da se ртобига sa prvim svojim napisom — bilo da ga daje zabadava, ili da ima koga od roda i prijatelja u redakciji, — i onda postaje »književni kritičar«; što se bolje razmahuje laktovima i krupnim rečima, utoliko brže osvaja mesto i rubriku. Da li ima зргете 1 зроsobnosti za kritičara, da nije možda uobražen i tašt, ili silovit i preteran, — ko o tome sudi, i ko to treba da vidi, kad se za to ne brine Gospodin Direktor ili Gospodin Urednik!.., Naravno, da ima iznimaka, kojima svaka čast,

Zašto pišem o ovome ja koji sam imao dosad toliko loših iskustava sa Казан тип kritičarima, i na koga će opet, i zbog ovog, oni sasuti sve svoje strele? — Zato što mislim da stanje do kojeđća smo ovako dospeli postaje nepodnosno: da je došlo, i jednako dolazi, do takih ličnih napadaja medju umetnicima, da to već prelazi u kulturni skandal, i da služi na sramotu Zagreba i naših najviših narodnih ustanova, Zato što sam

391