Nova Evropa

ричара Осамнајстог Века, има ли и један — сем неупоредивог Гибона — да је проучавао само друга времена него оно у које је сам живео, а који је остао до наших дана признат и читан као класик7 Чак и Хјум и Смолет, као историчари, потпуно су изгубили сваки значај,

Најобичнији приговори савременоме историчару јесу у том; да суд савременика не може бити суд потомства; и да сени приближно не може изнети пуна истина о нашем властитом добу догод су у животу главни учесници, из простог разлога што главни извори нису приступачни. Да видимо уколико су основани ови приговори.

На први приговор има, очигледно, да се одговори, да свака генерација подвргава ревизији судове својих предшастника, али несамо у погледу догађаја који су се јуче збили него и свих ранијих времена. Критика захвата сваку историју, и мишљења су у сталном колебању за свако доба, и то несамо о водећим историјским личностима — као што су рецимо Цезар, Кромвел, Наполеон, Маркс, — него нарочито и о најкрупнијим покретима и историјским догађајима, као што су рецимо Реформација и Протуреформација, Француска и Америчка Револуција, и тако даље, „Свако поколење“, каже Трајчке, „има право да слика прошлост како је виде његове очи“. Ово је мало ризичан начин изражавања истине коју је, на пола века пре тога (1814), формулисао Нибур речима: „Није никада било непокретних политичких закона: гдегод је учињен покушај да их одрже таковима, народ би се угушио“. Светско сликање историјских личности тражи, баш као и у царству уметности, сталну промену и дотеривање, јер сваки писац, као и сваки уметник, ма био и осредњи, ипак је довољно човек да хоће у своје дело да унесе и нешто од самога себе. Можда ће педанти рећи, да је то насиље над историјском непристрасношћу; ми се, међутим, слажемо са професором Поларом, да је „уобразиља“ најважнија врлина правога историчара. Ако се потисне личност, излучује се човечанска природа, а шта је онда без тога људска повест2.,. Историчар, као и радник на другом послу, мора ризиковати, па тражити пут између противности, на које је мислио сам Меколеј кад је констатовао са жаљењем, да је историја „понекад измишљотина а понекад теорија“.

Према томе, то што се историјски судови колебају, и стално траже да их се поново испита — понекад у светлости нових докумената и података, али бар исто тако често и стога што се морална и друштвена мерила мењају с временом —, то што је тако, говори подједнако на штету сваке историје, иако дабогме није разлогом да се она уопште не пише, него се једино може узети као признање да нема савршенства у људским судовима. Све што би се дакле с правом могло рећи, у том погледу, о савременој повести, било би, да су, са убр-

356