Nova Evropa

година касније (1080) Нин, који је у доба сплитских сабора био наводно недостојним да буде сијелом бискупа, примио је учеснике провинцијског сабора читаве Далматинско-хрватске Цркве, Оснивањем ових хрватских бискупија, добар дио земље обитаване од Хрвата, и у своје доба својатане од бискупа Гргура за Хрватску Цркву, дошао је под непосредну власт хрватских бискупа, биће као уздарје за пријазно држање хрватског Двора према папиним реформама.

Истина је, с друге стране, да су бискупи далматинских градова још године 925—928 добили натраг онај дио својих дијецеза који је изван зидина њихова града био на хрватском територију, и да је особито Сплитска Дијецеза имала простран териториј у хрватској земљи. Негдје прије године 1000 основана је дапаче нова бискупија у тада још романском Трогиру. Али су се прилике међуто битно промијениле према. добу када је Гргур Нински хтио одузети из власти романских градова сваки педаљ хрватске земље, У доба Петра Крешимира постали су, наиме, Сплит и остали далматински градови интегралним дијелом Хрватске Државе, а латински бискупи приморских градова поданици хрватскога Краља и одличници у Хрватској Држави и на краљеву Двору. Вјековно настојање Хрвата за влашћу над латинским градовима окруњено је (по Шишићу) око године 1069 потпуним успјехом, и тиме је основана јединствена краљевина Хрватске и Далмације. Припојење далматинских градова Хрватској је крупан факат далекосежнх посљедица. Нераставна веза, постављена од хрватских краљева за сва времена између приморских градова и далматинског залеђа, неминовном је нуждом изазвала посвемашњу кроатизацију градова у доба ојачања феудалне господе далматинске Хрватске, тако да су у пресудном часу за хрватски народ, када је Далмација за више стољећа дошла под млетачку власт, далматински градови били хрватски по говору и осјећају; па ни дуготрајна туђинска владавина, иако је она с временом у градовима потиснула у позадину употребу хрватског језика, није у њима угушила свијест припадности оном народу који је на селу био очувао чист хрватски језик и обичаје. И баш на ту никад неутрнулу свијест заједнице ослањала се с успјехом недавна борба народног препорода у Далмацији,

Позната је тијесна веза краља Звонимира и сплитског надбискупа Ловре, којега овај Краљ у некој повељи назива својим духовним оцем. Није то било само лично пријатељство надбискупа Сплита и Краља, — „omnes enim civitates predicte (sc. inferioris Dalmatiae) ad regnum Chroatiae pertinebant", вели за бискупе доње Далмације, Латин по роду и осјећају, кроничар Тома Архиђакон. И уистину, у другој половици вијека сусрећемо чешће латинске бискупе далматинских градова у пратњи хрватских краљева, код свих државних свеча-