Nova Evropa

њости, за оне који их преживљују, читава једна трагедија, дојимље се лирски емотивно. Уз трагику једне китајске породице маркирана је, у неколико потеза, и трагика првих модерних китајских покушаја за ослобођењем и за индивидуализацијом, Кинеско-јапански сукоб, реформе, и боксерски рат, испричани су напоредо са током самог живота ове породице, Сви обичаји ових људи и ове земље дотакнути су и с вршка и из дубине, тако да они пружају заокружену слику Кине за посљедњих десет година,

Основне идеје ове Ченгове књиге налазе се већ на неколико уводних страница, у којима он за себе и за своје духовне реализације каже: „Ја сам европејизирани Кинез, окцидентализовани Оријенталац. Али ја сам противан сљепачком и претјераном опонашању Европе... Ја тражим, да европска култура постане органским елементом оријенталног живота; али тражим и да оријентални дух, детерминиран западном културом, постане и сам једним од најважнијих елемената европског живота.“ С помоћу ове интимне везе између европских и источних елемената, Ченг хоће да створи извесну синтезу која, би имала да крочи „Према јединству“, и то „према јединству цивилизације Истока и Запада", Зато он у својој књижевној методи иде затим да реализује „западну анализу живота у свакоме смислу“, тако да је његово дјело „оријентална синтеза са читавим својим скупом простора и времена“, А повише свега овог, закључује Ченг; „Ја хоћу... да будем јасан, и схваћен чак и од дјеце, мојих пријатеља заједничке наде" ... Његов однос према човјечанству, према животу, и према. васељени, јасно је истакнут на посљедњим страницама „Моје Мајке“, у причама које Ченгова Мајка прича својој дјеци, а гдје је сажета сва мудрост, сав разбор, и цијела истина Истока: „Човјечанство" — каже она — „напредује само у часу када се напреже и када се бори противу Материје. Човјечанство назадује, када се ломи на двоје, на четверо, на осмеро, на шеснаестеро, и на бескрај, Човјечанство дегенерише, када се не бори против Природе, и када се људи боре једино против оних који су њима слични. Човјек треба да у свакоме смислу буде човјечан. Он треба да зна, да је он сам бог, живући бог. Он је свемогућ. Он може да поништи немогуће. Он може да руши брдо и да исправи криве ствари, Он може да уништи мраз и да освоји сунце. Он може да умртви инерцију и да узбуни млохавост. Он може да уљепша прљаво, да опамети лудо, и да поучи незнање. Он, коначно, може да идеализује реално и реализује идеално, материјализује дух а спиритуализује материју." Овако говори Мајка, „сеће даше ам бтапа соеит“, како ју је назвао Валери, која својој дјеци прича: „Жене немају дана, Патња је њихов дан, Жене немају ноћи, Патња је њихова ноћ. Благословене патнице! Вична

203