Nova Evropa

gorovićem ide budući veliki prijatelj Čehova, čovek Кој: је kao i Čehov izašao iz naroda — urednik »Novog Vremena«, Suvorin, koji štampa treću zbirku njegovih pripovedaka, pod naslovom: »U sutonu«, — Na ovoj zbirci se prvi put pojavljuje pravo ime; Anton Čehov. Ove pripovetke skreću pažnju Ruske Akademije, i ona dodeljuje piscu pola Puškinske Nagrade (pet stotina rubalja),

Od toga vremena, položaj Čehova u literaturi se stabilizuje, i njeBova književna karijera je obezbedjena, On prestaje sa kratkim anekdotskim pripovetkama, radi intenzivnije, i široka platna sa slikama iz ruskog života redjaju se sada jedno za drušim, Prvo ide »U Stepu«, pa »Dosadna istorija«, »Gonič« »Odaja broj 6« »Kmetovi«, »Dvoboj«, i, 4 U opkladu postaje drama »Ivanov«, a zatim prva varijanta »Ujka Vanje« (pod naslovom »Leš«), U to doba Čehov je već skupo plaćeni talenat, On nabavlja blizu Moskve malo poljsko imanje (Melihovo), ali ša posle prodaje, i radi zdravlja kupuje letnjikovac na ruskoj rivijeri, u Jalti, Onda ide na »rusku robiju•« — Sahalin, koji marljivo opisuje; pa posle u inostranstvo. Godine 1900, Čehov je počasni član Akademije Nauka; ali titulu »akademik« ubrzo skida, kada je Akademija (1902) poništila izbor Gorkog za akademičara radi njegove »revolucijonarnosti«, Zajedno sa Koroljenkom, Čehov se dobrovoljno odriče ove titule, Godine 1901, Čehov je muž talentovane članice Hudožestvenog Teatra, Olge Leonardovne Kniper, i 1904, na prvoj predstavi »Trešnjika« Hudožestvenog Teatra, proslavlja dvadesetgodišnjicu svoga literarnog rada. U pozadini mučna borba za opstanak, tužno detinjstvo; unapred — slava i uživanje u životu,

Ali, »kuvaričinim sinovima« teško je prolaziti kroz život. One mnođšobrojne tegobe u detinjstvu, pa posle i na univerzitetskim klupama, ostavili su trađa, i bolest se javlja već na početku literarne karijere {prvo pljuvanje krvi u 1884), Sa vremenom, bolest se razvija, i » rešnjik« je bio labudova pesma Čehova. Uskoro je nestalo pesnika ruske inteligencije. »Počevši anekdotom, — Čehov je završio tugom«, kaže za njega kritik-impresijonist Ajhenvaljd.

Prve pričice Čehova poznate su svakom, — to su апекdote: kako je jedan činovničić slučajno kihnuo na čelo svom načelniku, pa umro od straha; ili »kirurgija«, kad lekarski pomoćnik vadi zub zakona a ne može da ба izvadi, ili crkvenjak ne može babi da odvoji umrle od živih, i t, d,, Ali kroz sve ove »smešne« pričice proviruje tipični ruski smeh kroz suze, koji kod Čehova dobija sa vremenom sve više maha i pretvara se u pravu tragiku, Anekdote prelaze u priče sa dubokom socijalnom sadržinom, iz života ruske inteligencije.

222