Nova Evropa

Хинковић „Новој Европи", и отада је стално долазио у редакпију, да се с нашим уредником и заједничким бранитељем (Дром. Политеом) споразумева о корацима које треба предузимати у познатој парници коју је Др. Војновић дигао противу њега. Сама парница развлачена је и одгађана, од стране тужитеља, у недоглед, па је напокон Хинковић дошао до уверења да јој неће доживети краја, поготово када се последњи заступник Л. Војновића досетио да предложи, као нове сведоке, неке активне министре и посланике а суд тај предлог прихватио., Стварно, пред јавношћу, Хинковић је добио пуну задовољштину сведочанством Дра. Грумбића и Ивана Мештровића (на расправи од 7. децембра 1927, види омот „Нове Европе" од 26. јануара 1928), па је с те стране могао мирне душе чекати смрт, односно нову расправу, Али га је та ствар узрујавала све до смрти, и — долазећи к нама у редакцију на разговор — давао је јасна израза своме огорчењу, Кад је коначно легао у постељу, изнурен болешћу, јавио се последњи пут, писмом од 19. децембра 1928, уз које нам је послао податке о себи и своме раду, за ново издање књиге „Ко је ко у Југославији“, остављајући нама да их употребимо како хоћемо: „Радо бих Вам ово био донео лично, али сам још увек тешко болестан“, Доносимо их у следећем онако како их је он написаол 5

Др, Хинко Хинковић рођен је 11, септембра 1854 у Виници (Хрватска). Првих пет гимназијских разреда свршио је у Вараждину, посљедња три у Бечу. Полазио је свеучилишта Лајпциг, Гетинген, Загреб (откале релегиран ради једне афере са библијотекаром), Беч, и Грац, гдје је 22. новембра 1878 промовисан за доктора права. Приступио Старчевићевој Странци Права, и уређивао кроз годину дана страначки лист „Слобода“ на Сушаку, У то вријеме издао брошуру „Финанцијални положај Хрватске“. У једном чланку „Елаћ Јих“ заговарао народно јединство са Србима, а у наставку „Е+ lux acta est“ и са Словенцима; тога ради сукоб са страначким вођством и одступ од уредништва листа. Уза све то остао љубимац Анте Старчевића, који га је звао Бенјамином Странке, На првим изборима под Куеном (1884) изабран је у два котара; Иванићград и Самобор. Међутим, ради начелних несугласица, иступио из Странке.

Писао је више правничких брошура: „Излучна Парница“, „Царинска. Растава", и друго. Издао је цијели низ закона са коментаром. Обилно сарађивао у „Мјесечнику Правничког Друштва", Године 1895 преселио се у иноземство гдје је у Паризу и Лондону — боравио до 1901, сарађујући марљиво

198