Nova Evropa

упознао главне линије равне Фурланије као и брдовите словеначке земље, Специјално је пак у Посочју детаљније прегледао горичка, кобаридска, и каналска врата, која воде из Италије и у Италију. Хтео се је са њима упознати пре свега за случај нових ратних сукоба с Аустријом; а упознао их је тако темељито, да је за својих двају доцнијих похода против Аустрије могао мирне душе ставити на чело италског армијског крила своје искусне генерале, јер им је правио увек и нацрте који су му осигуравали успех.

Сам Наполеон имао је при свем том од тога доба јоши врло много друга посла око наших крајева, у погледу дипломације и управно-географске политике, Првипут је то било 1805, за преговора у Пожуну, другипут две године доцније у Фонтенблоу, ради исправке италске границе према Аустрији, а трећипут се је радило о Посочју, 1809, када је требало разграничити Италију и тек установљене Илирске Покрајине, што нас нарочито интересује, будући да нас и то доводи у тесну везу са Сочом и њеним сливом, те нам отвара читаве књиге из којих бисмо могли црпсти наук о свему што се тиче наше границе према Италији,

Пожунским Миром одлучено је, да Италија обухвата само оне крајеве које је држала у доба Млетака, дакле да се простире до вијугаве линије која је, за вечитих граничних спорова између Млетака и Аустрије, последњи пут ректификована 1755, Али није била компликована само граница, него су и јужни делови аустријске као и млетачке Фурланије били сем тога силно изрешетави енклавама (комадима територије који припадају другоме); тако су Млеци досизали с ексклавама око Аквилеје и Гржића преко доње Соче до самог подножја Тржачког Краса, Горичка пак на сличан начин све до Тилмента (777 Киш горичке територије пре 1920 припадало је делом Млецима а делом Крањској), Ти неугодни односи, и из њих следујуће непријатности, били су дакле поводом да је већ окупацијона војска под Масеном запосела у име краљевине Италије такође сва Горичка Брда, Крмин, и Градишку, те их подвргла фурланској привременој влади, а чедадском (Сту1ааје) канонику Михајлу Далаторе-у (даПа Тогге) наложила да изради предлог како би требало ову границу ректификовати. Из тих запоседнутих предела Горице нису се Французи хтели макнути ни онда када је већ склопљен Пожунски Мир.

Питање границе у Горичким Брдима било је дапаче тако тешко да га је морао узети у своје руке сам Бонапарта; у марту 1806 пише он италијанском поткраљу Евгену: „Наложите Мармону, да прегледа крајеве од Палманове до Чедада и Кобарида. Тих се крајева, које сам некада добро познавао, не сећам више јасно; ипак, колико још знам, чини ми се да ко путује из Горице долином Соче горе према Видму, нема

236