Nova Evropa

Наша савест, и њихова,

Било је увек лирских мачоноша, Било је увек великопатријотских сањара. Њих је и данас, Они рачунају на заплетаје, Они гледају крваво обзорје. Виде — у непосредној близини наше нове победе и ослобађања неослобођене браће, Друштво је шаровито и оно без такових и не може бити, Али јао земљи у којој мачоноше поведу главну реч, Изложили смо већ наше · мисли о томе питању (види нарочито број „Нове Европе" од 1, јула 1922).

Ми смо ту нашу браћу прегорели, али их нисмо заборавили. То је формула, Гола и исправна, Њихова је судбина у саставу суседне државе, и они су данас Талијани словенске речи. Каос у тој држави, њихов је каос. Сређеност и благостање, њихова је сређеност и њихово благостање. Другачије не може бити, јер кад окренемо огледало, да одрази нашу властиту земљу: видеће се слика, и исто ће то вредети за Југословене немачке и маџарске речи.

Оваким крупним језиком ми говоримо, А онда долази оно друго; нисмо их заборавили. Нисмо, јер не можемо, Они су наше крви и нашег језика. Од закарпатског спуштања словенских племена на Јадран и Балкан, били су увек с нама, и остали су до данас с нама у једној етнографској целини и душевној заједници. Исход Светскога Рата донео им је другачију судбину од наше, Исход тај био је јачи од нас и ми смо му се покорили, Али их не можемо заборавити.

То је једно, а онда долази још и ово: на обалама Јадрана, и дубоко унаоколо у земљи, ми смо стварали жаришта наше културе, али смо се купали у талијанској цивилизацији, Ми смо је асимиловали, давали јој свој дух и своју ћуд, и ту је она постајала наша. И догодило се оно што свак види: јадрански базен разделио је копно на два господујућа народа и језика, а становништво је свезао у истоветном начину опхођења у друштву и у кући, и приклонио их истој осетљивости у потреби молитве. Дао им је сличне темпераментне одлике, Саградио је једнаке градове, исте куће, и у њих унео исте потребе, Цркве и самостане извана и изнутра, у материји и у духу; уметнине у слици, кипу и резбаријама, драгоцености, библијотеке, и све оно што показује једну већу духовну вредност, пребаците слободно с једне обале на другу и наћи ће се увек У потпуном складу с околином, и на своме правоме месту, И зато се ово наше не може потпуно разумети без онога њихова, и обратно. Ако нам се учини прекор, да је крупна ова тврдња, дочекаћемо га са; крупна али истинита, На врху су лучоноше, —- почевши од Тречента са Дантеом, недостиживим визијонаром, — велики мајстори, а доле, до подножја, непрегледне

293