Nova Evropa

сви опет скупа, ослободимо свих ових заблуда. А заблуда је било, и биће, повикивати: сакримо: љаге његове, јер су нам одлике његове потребне. Притом заборављамо, да њему- његове одлике требају само зато да узмогне хранити љаге_своје.. : - ; = Нема човјека без -којега се не би могло бити. ИМ нема врлина људских којих се не би могло наћи. Али се врлине морају тражити и пронаћи, те чисте и потпуне поставити на видна мјеста. Они који су узели трубље, да њима позивају на окуп, видни су свакоме, јер су на повишеним мјестима. Ради тога се од њих тражи више него од оних који-су окупљени. Они који су тога свјесни, смију подићи глас: ми тражимо и дижемо основе бољег, љепшег, и савршенијег живота, и смије ли ко заостати а да нас не слиједи» ИМ смије ли ко орати по згаженим нашим друмовима без казнег Свијет имаде свој начин мишљења, суђења, и прилагођивања. Треба му пружити могућност да стекне увјерење, како сва настојања иду затим да се њему његов живот створи бољим и угоднијим. То је основа и конац свега. Бољи живот свима. Свијет није себичан; он је пожртвован; одан, он је социјалан. Разлике у поступку при давању и тражењу стварају га и одгајају антисоцијалним, саможивим себичњаком. Разлике га тјерају да се отме везама обитељи, да презре топлину друштва, да прокуне законе државе. Разлике сију у душу његову сјеме незадовољства. Незадовољан човјек залијева срце своје са жучи, а у мозгу му ври пакао. Казнени прогони свих вијекова, почев од ломаче и тровања до свих врста мучења тијела и духа којим је располагао злобни дух Великог Инквизитора, и од гладовања и батинања до чудне слободе у пространим америчким поправилиштима, нијесу у стању сви скупа да унесу у људску душу онолику бол колику уноси осјећај незадовољства и вапај за правдом. То је највећа казна, и над њом нема казне. Заблуда би било мислити, да се излијеви незадовољства одстрањују било како тешким казнама и прогонима, — њих нестаје када се уклоне узроци који су их изазвали. Јер треба знати, да се свијет није никада бунио само · ради гладовања. Ни голотиња, ни несташица било којих потреба људских, није изазивала преврате, буне, немире, и устајања. Свијет зна светачки подносити све несташице и оскудице. Човјек се дизао само онда када му је постало бјелодано, да се од њега траже патње и самопријекори, одрицања и жртве, само ради тога да други узмогну разбацивати и удовољавати свим својим настраним прохтјевима. Или кад је опет уочио, да му је туђа небрига и туђе пустошење натоварило на врат те патње. Не смије се заборавити, да не постоји никаково успјешно оружје, ни прогони ни казне, са

164