Nova Evropa

страховито у неједнаком и претешком положају. Ни посве медитеранска ни посве балканска, ни посве западна ни посве. источна, Грчка се цепа у овоме тешкоме »имброљу« на двоје, и већ столећима ставља на коцку тисућу својих талената, мноштво својих покушаја. Зато, говорити о Грчкој као о једној духовној целини, као о једном интелектуалном моменту, који би у културној данашњици света могао да заузме

свој став, онако како је то — након столетног ћутања учинила Шпанија, или како то — сад уравнотежено сад неуравнотежено — чини непрестано Италија, готово је немо-

гуће. Народ без јединства језика, без знатног социјалног живота, са неколико градова у којима је минимални комфор само индивидуалан и зависан од личног стања појединаца, где је друштво још стварно феудално, где је француска козерија или наша словенска дискусија искључена, где су анализа и иронија досегле облике крајње негације, где су сви напори само материјални и спољни, где су идеје далеко од тога да служе предметом разговора, такав народ нема замаха ни заноса за авантурама које би га из материјалистичке и пословне средине отргнуле и издигле у висине. Народ без душевног херојства, без митоса расе, без легендарне и херојске свести о себи, резигниран да се пренесе у односе других народа, да им служи својом индивидуалном спремом, својим смислом за комбинације и за стварање посла, тај је народ увек далеко од тога да се понесе сам са својим тегобама и са својим боловима; или макар да их и изрази у такву облику који би био адекватан и задивио свет и људе на свету.

Политички дискомпонован, без икакових идеолошких културно-социјалних покрета и великих програматских партија, овај људски елеменат поставља сву своју политичку борбу у односу према појединцима, од којих он зависи и са којима он живи. Политичка је борба искључиво материјална комбинација становитих елемената који се боре о превласт. Републиканизам и монархизам, да споменемо само ова два појма, и незалазећи у низање имена, физички су моменти једне те исте материјалне борбе. Грчки пацифизам, који званично ни до данас није узео конкретне форме, у ствари је умешно комбинована формула, да се избегне стварност. Јер Грчка не може ни са ким искључиво и интрансингентно. Ни само са Европом, ни са Балканом самим; она је увек спремна да се разговара у двоје, и са резервама које стално спречавају остварење једног изразитог и сталног политичког курса.

Логично је да су у таковим односима Темистокли и Ари=

стиди, као и Филипи Македонци, вечно присутни, па звали. се они и именом Веницелоса. Позиција личности је на овоме

политичком тржишту још увек скопчана са оно неколико“ НЕ

201 ма