Nova Evropa

генијалних опсервација, овековечених у Плутарховим страницама. Анализа, иронија, уверење, да ништа није вечно, фатално посматрање сунчане светлости, крајњи софизам, који је већ постао такорећи софизмом самог софизма, још су и данас карактеристични моменти једног психолошког стања које оповргава по тисућу пута Сократову жртву.

Мисао је, наиме, из овог царства посла већ давно избегла. Она је остала туђа, или везана за рефлексије осамљених појединаца. Аполон у Грчкој већ столећима није макнуо лиром. Парнас стоји завијен у меланколичној магли, отварајући своја мистеријозна склоништа непознатим појединцима. У Грчкој је данас филозоф, песник, речју човек мисли, реткост, која је удаљена од сваког дотицаја са животом. Песник је човек који живи за себе, својим животом, не подржаван ни од кога, осамљен и занемарен у свету послова. Препуштен својој тузи и своме болу. Литература је каприс, који се не исплаћује; људи који мисле анонимне су жртве. Са формалним удивљењем посматра се херојско дело једне заокружене уметничке личности, каква је Коста Паламас, који стиховима, новелама, есејима, и полемикама покушава да изрази све тежње једног смираја. Поред њега, неколико осамљених и међусобно раздвојених појединаца чине напоре и напрезања, падају у заносе, и имају своја уверења. Ту се не може пропустити а да се не спомене значајни н оригинални глас песника Сотириса Скиписа, којему и након западног разочарања остаје на једноме од ових кукастих оточића порушени Аполонов Храм за одмор н отпочинак. Борбене и револуцијонарне уметничке идеје Спира Меласа, његове синтезе савременог грчког живота, представљају напоре једног модерног активисте који би у другим срединама представљали чињенице. Естетске забелешке Косте Ураниса, његови сусрети са туђим земљама и крајевима, испуњују необично прождрљиве странице једног свакако најплоднијег балканског журнализма. Позиција публицисте какав је Ликнос, који покушава да верује у идеје, остаје неслеђена. Намере Леона Макаса, да ликвидира у младости прирођени крајњи индивидуализам, превазилазе расположења најмлађих генерација. Свуда недостатак мисли (разуме се, писаних); недостатак поезије. Индиферентност према митосима. Поплава несразмерног индивидуализма. Ауторитет помешан са покоравањем. Све су то карактеристичне црте једног неодређеног живота који гуши фаталност традиције што се губи у флујиду још увек неодређене форме, коју би хтео: да захвати.

Портрет Грчке, лице Грчке, лежи у томе трагичном несугласју њене унутрашњости, њене интимности, њене саве-

202