Nova Evropa

и часописима који излазе у емиграцији; тада је регистрирано 414 листова, од којих су 364 излазили на руском, 22 на украјинском, и 7 на белоруском језику. Ова штампа налазила се у 41 граду Европе, 22 азијска града, 15 америчких градова, и 3 афричка града. Централне тачке у којима су излазили ови емигрантски органи биле су: Берлин (58 новина и часописа, који су излазили у различито време), Париз (27), Праг (18); у Азији — Харбин (60), Шангај (18); y Америци — Њу-Јорк (20).

Према садржини и карактеру, ова штампа делила се овако: политика и књижевност — 246; књижевност и уметност — 82; пољопривреда и техника — 16; економија, трговина, и индустрија — 17; медицина — 3; педагогија — 3; и остало — 43. Године 1927, од свих ових листова постојало је 115. Целокупна ова штампа са највећим интересом прати несамо догађаје у Русији, него и живот целога света. Емигрантска штампа — то је највећа грађевина коју је емиграција успела да сагради, нерасполажући ни са великим капиталима, ни са техничким средствима, са каквим располажу народи који се налазе у границама својих домовина. Она је, поред тога, жив споменик свога доба: емигрантска штампа показала је сву разноврсност мишљења и праваца емиграције; а исто тако и еволуцију погледа различитих група у току десет година живота ван отаџбине.

Само се по себи разуме да сва ова књижевност, уколико је политичка, има веома оштро изражено антибољшевичко обележје. Првих година емиграције, ова литература имала је још једну особину: очекивање блиског краја, вера у то да неће револуцијонарни процес у самој Русији трајати тако дуг низ година. Али су године пролазиле, и прошло их је десет, а још нема краја; штавише, чак нема ни видљивих знакова да је он близу. Разуме се, дошло је до темељних промена у психологији руског становништва; нема сумње, Комунистичка Странка је у расулу. Али је владавина диктатуре још увек јака као и пре, док борба становништва за своје властите интересе није још добила форме и интензивност који би могли да обезбеде коначни успех. Емиграцију мучи готово потпуна одвојеност од Русије; мучи је отсуство живих веза с оним слојевима становништва који би могли заједно са њоме да воде борбу за еманципацију земље и за принципе слободе привредног и културно-политичког живота. Ова одвојеност заиста је чудновата, и невољно се намеће питање: да ли нема у самој емиграцији таквих црта које јој сметају да се приближи Русији» Треба отворено признати, да таквих црта има, и да су само малобројни способни да их се отресу. Ове црте проузроковане су деломично природном озлојеђеношћу која је настала за

239