Nova Evropa

Јер има овде и руске деце. Пишемо чланке на српском; а зар не би било природније да то чинимо на свом матерњем језикуг Има разлога, има оправдања, — разум ће све лако објаснити; али срце неће, оно не слуша! Па и од стране наших сународника може се чути прекор: »Ови су се прилагодили, заборавили су своје, нису више Руси.. « Мени лично је тешко да говорим сада о Русији. То се носи у срцу. Ту би требало сваку реч одмерити и промислити, као при смртној пресуди. МИ једини излаз из ових тешких сумња и осећања јесте уверење, и нада, да ми не живимо само за овај моменат, и да ће наше патње и борбе родити нову жетву. Ми смо само скромни сејачи, неприметни и пролазни, али ће из наших доживљаја и наших напора резултирати, надајмо се, лепша историјска синтеза, нови облици живота, и односа, које ми нећемо доживети. Тек онда ће, у том ширем плану — у евентуалним будућим односима наших народа —, донети плода и ово семе које смо бацили овде на братску њиву, орошену сузама и горчином, у невреме нашег личног слома и наше нацијоналне трагедије.

П. Митропан.

Književnost ruske emigracije.

Da li se može savremena književnost podeliti na dva dela: u sovjetsku i u emigrantsku? To je pitanje koje je dugo vremena zanimalo ruske kritičare, Pre sedam ili osam бота, одбоуог па pitanje bio je nepomirljivo maksimalističan: u Sovjetskoj Rusiji nisu priznavali nikakvu vrednost onim piscima koji su se našli van otadžbine, dok opet u emigraciji nisu hteli da čuju o onome što je nosilo pečat Sovjetske Rusije, Bilo je vreme kada su neki ugledni emigrantski pisci (naprimer, Zinajida Gipijus, Ivan Bunjin, i drugi) izjavljivali, da van emigracije nema prave ruske književnosti, i da je baš zadaća pesnika i prozajista emigranata, da čuvaju i da razvijaju rusku umetnost, koja opada u domovini, Oštra polemika, koja je nikla usled ovakih tvrdjenja, trajala Je veoma dugo; pa čak i sada, kada je život rešio to sporno pitanje, i kada je van svake sumnje utvrdjeno da se u samoj Rusiji razvija interesantna i bođata književna produkcija, ipak postoje kritičari i pisci koji pripisuju naročit značaj emigrantskoj književnosti, jako preterujući ı precenjujući je,

Jedan od uzroka ove pojave treba svakako tražiti u tome, što se i inostranstvu našao znalan broj pisaca koji su i pre Revolucije uživali veliku slavu. Oni su u emigraciji obrazovali čitavu grupu, koja naravno gleda na sebe kao na nosioce posebnih obaveza pred ruskom kulturom, Ovi su pisci stavili sebi

247