Nova Evropa

уста, у својим успоменама о њему, Максим Горки (»Књига о Леониду Андрејеву«, Берлин, 1922): »Човек који није кушао да себе убије — мало вреди«. Те трагичне студентске године, као и склоност ка тако раширеној руској болести »запој« (трајно, неколикодневно беспрекидно пијанчење), нису му наравно могли дати оптимистичку и ведру ноту живота. Висока чела, са очима необично дубоког израза, он је волео жене нежно и стидљиво, али ни ту није био велике среће. Па када је, на порођају, умрла његова необично вољена прва жена, мислило се да ће Андрејев полудети, његово душевно стање било је ужасно. На крају, изневерила га је у животу последња љубав, безгранична, и елементарна као ни код ког другог — сувише реална љубав према Русији —, и отуд његова готово трагична, нагла смрт у Финсвој, пре десет година (1919).

Серија песимистичких удараца што их је задавао Леонид Андрејев руској интелигенцији, у литератури, растварајући »ноћно расположење своје душе«, може се отпочети са Револуцијом. Револуција је била идол, »Бог«, идејаводиља, руске интелигенције. Том »Богу« је платио данак и Л. Андрејев: 1901 године он је био ухапшен због тога што је давао свој стан члановима социјал-демократске партије. Позитивно, он је поздравио Револуцију у причици »Прича која никада неће бити завршена«: отац иде на улицу, на барикаде, остављајући можда заувек за собом жену и децу. Али се жестина и бесмисленост револуције огледа код њега већ у причици »Тако је било, тако ће бити«, речи које изговара сат-шеталица, а на том рефрену сумарно се приказује ток Француске Револуције. У приповеци »Губернатор« влада гвоздени закон освете: Гувернер је наредио да се пуца у гомилу која је правила неред; убијено је четрдесетиседам душа. Овог Гувернера убију револуцијонари; али у позадини овог револуцијонарног акта не стоје револуцијонари, већ бесмислени, слепи, по андрејевски схваћени древни закон крвне освете. Тупу ограниченост револуцијонараца оцртава он у драми »К звездама«, а тип анархиста-индивидуалисте исмејава у драми »Сава« (други наслов »Ignis sanat«): jyHak CaBa, cHH једног ситног бакалина, хоће да све сруши на земљи, да би саздао нови живот, — он тражи »гола човека на голој земљи«; он хоће да сруши старе вароши, сву стару човечанску културу, да спали музеје, слике, његов једини непријатељ је — Бог, и он руши пре свега чудотворну икону једног манастира с помоћу паклене машине. Али се икона, захваљујући довитљивости једног калуђера, спасава, а јунака Саву растргне фанатична гомила, јер гомила не може да живи без Бога и чуда. Руски сељак уништава и невину жртву Револуције, идеалног Сашку Же-

262